Било ја слушат оца, а не брата. Вазда је пречи отац. Ако ништа друго, а оно
је паметнији.
Лако је било Секулу да постане јунак по дану, њега нико није слао по ноћи
на гробље.
Шта то фали женама, који матрак? Ништа.
Каква ми све чуда највећом брзином пролазе кроз главу. Ако ме нападне,
последња нада ми је нож. Он увијек напада, то никад не пропушта док ти сву
крв не испије. Можда је неки мали, к’о ја? Јебаћу му ђаволског оца, само да није
онај главни.
Мајко Божија, само да није бококоторски, он је несавладив, он је поглавар
свих ђавола.
Био се Вукота Аџић с њим цијелу ноћ, још која је Вукота неописива снага.
Куражила га Неда Миликић цијелу ноћ, све фуруњацима, додавала и била по
глави. Из бијела грла запомагала:
– Удар приудар, удар приудар, ко да су ти се руке ноћас откинуле, Вукота
Аџићу!
Послије су обоје боловали недјељу дана.
Оно се чудо исправи, чуо се онај уздах, који ми се бијаше отео. Она жишка
што свијетли, стркну од њега, диже се, крену пут мене.
Виђе ме. Мјесечина као дан. У то чудавеније, четири метра. Сад ми је јас
но, то је нечастиви, људско се створење у оволиком калупу не може сакрити.
Скупих надљудску снагу, па викнух:
– Немој бити рђа, до краја! Кажуј ми јеси ли ђаво, па ћу те послије тога до
бро почастити!
Ноге ми се одсјекле, глас још није.
– У! Чији си ти мали у ово доба овђе, устријелила те стријела.
– Не нагони к мене, с пута ми се мичи кад ти зборим.
– Казуј брзо ко си!
– Нагрдићу те, ја сам наоружан, немој да речеш да је пријевара, да ти није
сам рекао.
Глас ми све слабији, једва чујем сам себе. То је у ствари била моја последња
снага и одбрана. Чини ми се, он се смије.
– Ја сам Павле Аџић.
– А што излазиш из гроба, кад си Павле? – прозборих.
– Наишао сам из Бијелог Поља – вели. – Сјео сам да се одморим и запалим,
сад сам је прећешио.
– Ајд сад збори, чији си?
– Ја сам Миро Ђоков– Додов.
Можда ми је ово последњи спас. Ђаволи боље познају Дода од Ђока. С Ђо
ком су имали двобоје, а ако се каже Додо, с њим преговарају, па послије тога
свако својим путем. Тако је зборио Додо. Не свиђа им се име Ђоко.
У последњем тренутку сјетих се очевих ријечи. Можда је то привилегија
пред ђаволом. Секуле ми се обрете у крвника. Пошто људске куражи више не
мам, одлучих да се послужим лукавством.
Шта ме брига колико ћу ли ја из така да намакнем. Боље ми је да се предем
до краја живота, но да ми душа на Танталове муке испада. Шта има везе, нико