неће знати да сам оваква рђа и говно. Медаља у кући имамо свакојаких, нико
у мене неће посумњати. К’о да су губери и поњаве нека страшна ствар, то сва
ка баба умије.
Куку мајко, лудога ли Секула! То он тебе тренира к’о што је и њега од десет
година тренирао његов стриц Лабо.
– Мирчета, ти се не бој зато што ме не познајеш. Ја сам био у Америци два
десет година, познајем свакога твога. Јово, твој брат, таман се родио кад
сам ја отишао одавде. Колико ти Јово има година, толико сам ја у Америци.
Попушти ме страх. Не може бити да је Боко? Не може бити да је био Јову
на рођендан, никако не може. Виђела би га и моја мајка Јована, па Тодорица,
извања баба, а Неда сигурно. Она је већ са њим имала окршај.
– Немаш се од чега бојати. Сто ђавола и сто вјештица Павлу Аџићу не може
ништа.
– Оди, сједи овђе, имам ратлук, пружи ми кутију. Пољуби ме и стално ме
милује по глави.
– Стрико Пајо, само да узмем овај камен, због њега сам доодио. То ми је
важније од свега на свијету.
– Шта ће ти камен? – зачуди се.
Ја му причам читаву причу, он маје главом, потврђује.
– Свега ти, још ми једном испричај све по реду, ‘оћу да добро утувим, па да
то причам по свијету.
– Знао сам Секула и прије. Мислио сам да га је то прошло. Мајке немаш,
отац ти је ослијепио, па ко да га немаш, а брат ти мисли да на свијету тре
ба да постоје само хајдуци и Турци. Једино што правилно мисли, а он је
први с тим раскрстио, да нема ђавола, вјештица, ни вила. За то му скидам
капу, то сам у Америци боље научио. Сам си се ноћас увјерио, не треба ти
овај камен. Бољега ти свједока од мене нема. Ја ћу с тобом одит да му ка
жем. Бићеш јунак каквог овђе бити неће. Кад си ти укабулио у ово доба у
ову ајловину, што овакве нијесам видио одавде до Америке, да се уфатиш
у коштац са „ђаволом“. Наоружан сам, па ми није свеједно. Ово ћу да за
пишем да ти буде потврда, да сам ти свједок, но нијесам ноћас при масти
лу. Секулу ћу ноћас јебати оца, само ако га уфатим.
Стижемо, а оно сами расвит зоре. Павле зове, бије дрвеном јастрагачом по
вратима.
– О, Секуле Додов!
Он отвара врата, кад је дома, не крије се. Онако сањив гледа га и збори.
Пајо мјери мачугу, мјери њега.
– Слушај Сењо, па није што се нијесмо виђели двадесет година и што те
волим ко брата, испребијо бих те јутрос, колико би ти доста било. Да ми
није тога , добио би по гузици што нијеси никад, да ме запамтиш за вије
ки вјекова. Сврбјела би те чапра до краја живота. Никада нијесам био
овако љут као што сам ноћас на тебе.
– Јеси ли ти то Павле, брати мили? Од жеље да те видим послије толико го
дина?
Љубе се, плачу, грле и смију се. Питају се за здравље и све редом што треба.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
