Уморио се Павле, дошао пјешке из Бијелог Поља. Имао је са мном „тешки
окршај“, да тежи не може бити.
Секуле пробуди жене, док оне туре доручак, попиће фртаљ ракије.
– Сад сам се намирио, дајте ми Секулов кревет, а ти куче да вијеш, то си за
служио – каже Павле.
– Павле, јеси ли био највисочији чо’ек тамо, к’о што си овамо – распитује
се Секуле.
– Па, нијесам баш, али до близу. Сад имам 225 центи, с тим што сам по
растао пет. Показивали су ме у циркусу, имао сам своју тачку. Добро су
ме плаћали.
Није он био она несмијна кључаница, но к’о храст од два кубика. Једнак од
главе до траве. Пет људи нема куд к њему без да их подави ко мачад.
Кад Павле утврди, Секуле вели:
– Пушти ти Павла, он је мор’о да постане Американац, тамо му не може
друге бити. Заборавио је он како се овђе постаје јунак. Овђе се ништа
промијенило није, овђе се и даље веже лика за опуту.
– Ово ћемо ми, али темељито, још једном да поновимо и да сигурно утвр
димо јеси ли стварно постао јунак.