ПРВО ОДИЈЕЛО
СИРОЧЕ сам, мајке немам, отац рано ослијепио.
Подигли су ме најстарији брат Иван и његова жена, моја снаха Миља.
Тринаесторо ђеце и ја. Можеш ли замислити која смо ми сиротиња?
Које ће црне јаде мени давати, кад га ђеци нијесу имали.
Разлика између мене и Ивана била је двадесет пет година. Ја и Душан, ње
гов најстарији син, били смо готово врсници. То што се имало Миља је давала
исто Душану и мени. Никада нас није раздвајала. Били смо као браћа. Све смо
дијелили. Његову смрт никада нијесам преболио.
Једног дана сиђем у Мојковац. Бос. На мени све као на дринском вуку.
Имам петнаест година.
Насред Мојковца стоји човјек, прави господин. На њему све сија. Гледам му
шешир, одијело, машну... Таман да прођем поред њега, кад ме заустави.
– Ако си Крушчић, к’о што ми се чини, онда си мој кум.
– Јесам Крушић – одговорим.
– Е онда идеш са мном кући.
– Ђе је ваша кућа?
– У Колашинским пољима.
– О, па ти си онда наш кум, Лазар Томовић!
– Јесам,дођи да се пољубимо.
Лазар је био предсједник пољске општине. Чувен човјек. Причало се о Ла
зару Томовићу.
Пита ме гредом о свему. Кад дођосмо, нарeди жени да постави ручак.
– Сад нам донеси још по кафу – рече јој.
– Ја је, куме, досад нијесам пио – браним се. –Видим, части је било доста.
– Нема везе, једном мора бити први пут.
Пружа ми и запаљену цигару.
– Знам да пушиш. Видим ти жуте прсте.
– Стварно пушим – признадох. – Не могу да те лажем, али ово није од ду
вана.
– Па од чега је онда? – чуди се кум Лазар.
– Од свиле. Ја завијам свилу од кукуруза и пушим.
– Причај онда шта још радиш – интересује се кум Лазар.
– Мало понешто помогнем кући, скитам по селу, играмо клиса и мачке и
борбе. Сви би хтјели да буду комити и хајдуци, нико неће да буде Шваба
и онда нам игра пропадне – казујем му ја све редом.
– Нађите ви оне Шишовиће што су издали твога стрица, Вукмановог оца, и
Гледовиће што су издали Манојла Мишнића.
– Молили смо их – кажем му. –Неће ни за живу главу. Веле, смао ако ћете
да будемо као ваши: Секуле, Мијаило или Лабо, још једино долази у об