зир Радојица Оровић и Тодор Дуловић. А ми им то не можемо никако до
зволити кад никад нијесу имали никог сличног у својим кућама за по
следњих сто година.
– Тачно тако, мој мили куме, чуш пасјих синова. Што им се зато нијесу по
бринули Шишко и Гледо, но им је лакше било да постану швапски жбиро
ви. Не можемо заједно, масна брада, пуна гузица, а чист образ. Да попра
ве ово требаће им нових сто година – у једном даху, готово љутито ово
рече кум Лазар. – Кад се овако испричасмо, да видиш сад ову собу.
– То је соба Црвеног крста и пуна је робе. Сад ћеш да уђеш тамо и да изабе
реш најљепше одијело.
– Милева – зове жену – да скинеш све ово са њега, да га окупљеш к’о да је
твој, да му уш ђе не остане, па да му се укоти у ново одијело. Прво веш и
свитице, кошуљу и џемпер, па одијело – саставља кум Лазар ново одије
ло за мене.
– Све најљепше за мога кума. Једно оно дебело бугарско одијело за рад око
куће, резервни веш и прашак за уши да понесе са собом да се брани...
– Види Милева, лијеп ли је! Нема ђевојке која је љепша.
– Да се још нешто договоримо, куме Миро – рече он гласом који не трипи
поговор и маши се за џеп.
Извади стотину динара. То огромне паре бијаху. Први пут их видим.
– Кад дођеш у Мојковац да купиш Ђоку кафе и шећера, дувана и ракије, ти
да се подшишаш, а до ноћи ћеш сигурно бити гладан, па сврати код Ђока
пекара на сомуне...
Поздравих се с кумом Лазаром. Гледам сам себе, не могу се познати. Боже
мили мојега весеља! Никад у животу нијесам био толико срећан. Сад да ми даш
робну кућу пуну одијела не бих ти био захвалнији него што сам био захвалан
куму Лазару за прво одијело.
Никада му то нијесам заборавио, а времена не дадоше да му се одужим.