ТРИШО ЗА СВА ВРЕМЕНА
ОН је један од највећих правих Југословена које ја знам. Ко зна колико је
пута Вукман ово поновио за Рифата Бурџовића – Трша.
Данас је општи напад на Бијело Поље. Врло мало се познајемо, ра
чунам, сигурно ће заузети град. Једва чекам да се боље упознамо.
Када смо кренули у напад, видјело се по свему да не знамо да ратујемо, још
смо зелени. Италијани истакли бијелу заставу. Таман мислимо наоружаћемо
се, најести, обући и обути, кад стиже наредба: „Не заузимати Бијело Поље, вра-
ти се на полазни положај“. Потпис – Тршо, Окружни комитет.
Љубомир и Милорад са својим четама послушаше, већ одступају, ја нећу
ни за живу главу. Италијани виде збрку код нас, добише на времену, запуцаше
поново, ранише ми човјека из чете.
Ја љут к’о рис. Свима им јебем оца, и окружном и покрајинском. Дође Тршо.
Ја посве полудио, не може ми више под чапру.
– То си се ти препао од Италијана и Турака бијелопољских, па командујеш
с нама као да смо најгрђе жене! Са чијим се ти образом играш?
Потпуно заборавих на Вукоманову констатацију, њихово познанство и ре
волуционарни рад.
Вадим пиштољ, ’оћу да га убијем. (Тако пише и Мидо Миликић у „Биогра-
фији Мојковца“.)
Пола чете лети пред Трша, њих неколико мени пред пиштољ. Настаде
рвање, замало да направим највећу глупост у животу. Вратимо се на полазне
положаје у Игришта.
Јавили Вукману шта је било.
– Да се одмах истјера из партије – рекао је. – Такво његово понашање не
може се трпјети.
Гласају и други, истјераше ме.
– Шта имаш да кажеш у своју одбрану ? – питају.
– Данас сте ратовали као да се ђеца играју борбе. Овако рат никада неће
мо добити. Што се тиче партије и да ме молите у њу вам више нећу. Пи
шам се на њу.
Испред ноћи ево га Тршо са неколико другова. Опет партијски састанак.
– Ђе је Миро? – пита Тршо.
– Ми смо га због данашњег става према вама истјерали из партије.
– Знате ли да је једино Миро данас био у праву? Ми смо морали данас да за
узмемо Бијело Поље. Покрајински комитет је признао да је погријешио и
вечерас послао нову директиву, да се градови могу заузимати. Постоји ли
ауторитет кога ће Миро послушати да дође на састанак?
– Ако мене неће, онда нема кога – јави се Љубомир Бакоч. – Ја сам му кум,
ја сам му ђецу крстио.
Позва ме Љубомир на кумство, немадох куд, попустих.