– Миро, немаш ми се за шта извињавати, ни ја теби, ни ти мени. Данас су
нам тешко подвалили и научили нас памети за сва времена. Ако будемо
имали више људи твог кова, рат ће се брзо завршити. Због свега што сам
чуо, знам све о теби и ако се до сада нијесмо познавали, хоћу да имаш јед
ну успомену на мене.
Извади из џепа лијеп златан сат и дарива ми га.
– Е, сад те молим да се вратиш у партију, такви људи требају партији.
– Тако се Тршо и ја у истом дану упознамо грдно да не може грђе и лијепо
да не може љепше. Касније је било толико деликатних ситуација у који
ма сам се дивио његовим процјенама. Онда су ми Вукманове ријечи па
дале на памет.
Кад је прошла казнена експедиција, мало средисмо редове, нападосмо и за
палисмо мјеста на Рибаревини. Тога дана Милорада Бакоча и Вукмана ранише
(сломише му ногу). Одустасмо од општег напада.
У тој борби заробисмо једног који је пуцао на нас. Мириснемо му пушку,
видимо да је пуцао.
– Како се зовеш?
– Љубо Рудић – вели
– Јеси ли пуцао?
– Јесам, али преко вас!
Не можемо слагати, имамо и рањених и то каквих људи. Пријеки суд доне
се одлуку, стријељасмо га. Смјестисмо Вукмана у колибу у Ланишта. Чувају га
само мој и његов брат од стрица Никола. Никад се нијесу раздвојили док није
су погинули.
Неколико дана од тог догађаја појави се однекуд неки Караџић. На њему
божје чудо одликовања из прошлог рата. Види се по свему, вук горски.
– Већ сам овђе ратовао против Шваба. Ако треба да погинем, најљепше је
на Мојковцу, а волим да упознам Ђида и Моша – рече нам.
Никоме није сумњив, једино Којо Вукосав опрезан.
– Општи збор свих комуниста, кандидата и патриота који нас подржавају.
Састаћемо се вечерас у осам сати код школе у Подбишћу – рече Којо.
– Миро, ти узми двојицу, идемо на друго мјесто – дошапну му.
Направисмо засједу код колибе Вукманове. Не прође пуно, ето ти лети Ка
раџић колико може.
– Којим добром Караџићу, требало би да си у ово доба у Подбишћу, тако
смо се договорили. Ситне ће ти бити муке Малог Радојице, које ћу ти уда
рити, но ти је поштеније све да признаш.
Уведосмо га код Вукамана у колибу. Не исправља главу, лице му се смркло.
Ниђе ништа више од оног човјека.
– Рећи ћу вам истину. Требало је да убијем Вукмана у Мојковцу и Рифата у
Бијелом Пољу. То ми је био задатак, само не знам како сте сазнали?
– Значи, прије си ратовао против Шваба, а сад извршаваш посао за њих.
Срам те било од тих одликовања, толико бркова и сиједе главе! Жеља ти
се испунила да погинеш у Мојковцу. Прије тога да добро упознаш Ђида и
Моша, „на мајсторе си дошао“ – рече Вукман.