– Све си опослио, али срамно, за једну ноћ, за црн образ довијека! Само
што нијеси успио да нам убијеш два најбоља човјека у два среза. Много је
мачку говеђа глава! Мало већи од тебе не би успјели – грми Којо.
Исте ноћи стигосмо с њим код Ђида и Моша у Подбишће.
– Има човјек жарку жељу да вас упозна!
Предадосмо им га. Како сам чуо, било је драгоцено његово испитивање,
али га више нијесам видио.
Послије тога заузесмо Бијело Поље. Саслушасмо све сумњиве.
– Како се ти зовеш?
– Љубо Рудић – одговара један.
– Има ли овдје два Љуба Рудића?
– Нема, никад није ни било, осим мене.
– Шта ћемо са овим? – питамо Рифата.
– Ништа, нека иде кући. Доста смо стријељали оног јадног „Љуба“.
Ето каква чуда носи вихор рата. Никада не сазнасмо ко би човјек. Сигурно
је само једно, није смио да каже своје име, па се случајно сјетио Љуба Рудића.
Кренусмо за Босну. Наш Бијелопољски одред држи села око Пљеваља. У
сами расвит зоре, сањам, сломих сат што ми га је Тршо даровао.
Скочим, палим кресу, гледам сат, а он читав и исправан.
– Стој! – чујем нашег стражара.
– Ко иде?
– Наши смо, не пуцај!
Дође курир и рапортира:
– Све смо претражили, нема штаба одреда, као да су у земљу пропали. Нема
више Трша, Томаша и Волође!
Ја готово никад у животу нијесам плакао од кад сам престао да будем мали.
За то се није имало кад. Како да не плачем за овим људима. Будим Која.
– Кад нема Рифата – рекох му – нека нема ни сата. Ти ћеш га чувати боље од
мене. Овај сат је драгоцјен, треба да иде у музеј – пружих му га.
Кад добро саберем и одузмем, нијесам срео бољег комунисту у Народноо
слободилачкој борби. Тако је Брко закључио ову причу о Рифату Бурџевићу и
његовом златном сату.