КУМОВИ
ГОРИ Санџак. Иду Осман од Рожаја и Звиздић од Сјенице и пале све. Боже
мили шта је Османа, Звиздића, Рагиба и Сагиба. Сваки своју војску, па
опет, све их саставили у једну – идеја им је иста. Мора се признати, боље
су се организовали. Дошли им њихови ослободиоци Талијани. Добро их нао
ружали, поставили и специјалну „Шуш“ полицију, најоданију. Види се – биће
крви до кољена.
Спремају и Јагош Кораћ и Раде Корда своју хорду. И ко зна колико још њих
спрема своју војску. Морају да се бране. Види добро, зло се спрема. Бранили су
вазда српство, морају и сад.
Коначно и партизани морају нешто да предузму. Спремају чете, морају за
уставити Османа, крволочнији је од свих. Једну чету води Миро, другу Панто,
трећу Љубомир. Не свиђа се то Ђиласу.
– Миро и Панто – каже – једва чекају да иду на Турке. Не зна се ко је већи
националиста, али Живко је задужен за спровођење партијских ставова...
Кренуше чете, спојише се са онима из Вранешке долине, Томашева из Па
виног поља, придружише им се и оне из Бијелог Поља. Сударише се на Угрин
цу и борба би тешка и мушка. Миро добро памти те дане, толико пута су му се
превртали у глави:
– Не наплатисмо Осману како смо мислили. Измаче нам. Морали смо да
одступимо и ми и они.
У том хаосу, мирису дима и барута, неко готово шапатом, ко да се плаши
гласом пореметити и онако поремећен свијет, рече:
– Остаде нам Душан Томовић тешко рањен тамо ђе се види она ватра, на
два километра одавде.
Као да се у том тренутку читава планина, изненада и подмукло, отргла и
притисла Мра.
– Зар кум Душан? Његов Лазар ј крстио петнаест Крушчића, а последњег
Вукмана. Како ћу да погледам у очи његовим ујацима куму Милораду и
Љубомиру у очи, а овај ме последњи вјенчао и крстио четворо ђеце. Све до
тебе ми је крстио кум Љубомир Бакоч, а ти си ко говече некрштено, свак
те може заклат, испећ и појест. Морам се враћат за њега, да ћу погинути.
– Ко ће са мном? Не могу сам да извучем Душана.
Наста тајац, мучна атмосфера. Сви се повлаче у нереду, ником се не враћа.
Миро крену сам. Мало касније га сустигоше Ђоша Мишнић и Вешо Видојевић.
– Нијесмо те могли пуштит самог, па нека погинемо – рече Вешо.
– Не погађа сваки метак. Не бојте се толико.
Кренуше даље. Миро, опасан војник и ратник, вичан свему, остави их мало
даље, па у великом луку обиђе око ватре. Не прође дуго, врато се и тек онда
кренуше опрезно, са три стране, према ватри. Кућа гори. Велика је, на два спра
та. Поред ватре стоји жена, држи дијете у наручју. Мало даље свезана крава.