– Чија је ово кућа? – пита Миро.
– Моја! – кратко ће жена.
– А, ко ти је запалио?
– Ови наши, куме, али нека су. И ови наши су попалили све прије тога. Зна
ла сам да ће и моја да плане – објашњава жена да нејасније не може бити.
– Ако ја ишта разумијем, јебите ми оца – зачуђено ће Миро.
– Видиш ли да је полудјела. Њој су наши и једни и други, а ти јој дођеш кум
– вели Ђоша.
– Жено, је ли ово турска кућа?
– Јесте, тако ми Василија Острошког!
– Каквога ти Василија помињеш?
– Па овога и мога и твога, куме – рече жена потпуно хладно и трезвено као
да се ништа чудно не догађа.
– Па, тако ти бога, ‘оћеш ли ми рећи одакле сам ја теби кум у ову Турћију?
– Крстио ме твој брат Секуле у цркви Радовића у Томашеву.
– Од којих си ти жено, молим те к’о сестру да ми кажеш – рече јој Миро, а
још му није све јасно.
– Ја сам одива Тутића, удата сам овдје. Сви пале и убијају и мени сви дођу
наши.
– Јесте, кумови смо, тако ми бога. Дођи да те пољубимо.
– Ви сте сигурно дошли за Душана. Ја познајем и њега. Виђала сам га тамо
на игранкама. Сакрила сам га и превила колико сам умјела. Помузла сам
краву те му дала мало варенике. Подијелили су он и овај мој мали Даут.
Док га изнесете ја ћу још једмом штрцнути краву да имате за њега успут.
За Даута може и касније. Не шћеше ми ови наши узети Зоруљу, кад им ка
зах чија сам. Спасише ми ово дијете.
– А да ти је муж наишао морала би казати за Душана.
– Не би га казала ноћас никоме, до тебе куме. Знам ја да сте ви старе ку
мовске куће са Бакочима и Томовићима. И све ја знам што је тамо било
и како је било. Но ми, куме, ноћас нема мужа, а огња је било и превише.
Да је претекао, одавно би се овдје створио. Ако сам удовица, ко што слу
тим, брзо чу ја за вама у Мојковац са овим ђететом. Имам ја доста кумо
ва, примићете ви мога Даута.
Кренуше. Миро остаде последњи да се с њом поздрави. Приђе близу ње и ти
хим гласом, као да се од нечег плаши, упита: – А како ти је оно Секуле дао име?
– Роса, а што има везе што сам сад Азра. То је једно те исто.
Миро извади уз ранца оно ране што је имао. Мали од три– четири године,
ништа љепше од њега, испружи ручице...
– Сваку срећу ти желим на путу, куме – испрати га жена.
Окрену се још једом. Кућа догоријева. Она стоји непомично као камен.
Њена и Даутова силуете се стопиле у једну и лелуја поред ватре. Шта ли ћу још
видјет и доживјет ако рат потраје, кукала ми мајка?