„ЛИЈЕВА“ СКРЕТАЊА
Што ли ме зову у Комитет, Драгиша?
– Не знам, Брко, сунце моје. Не знам ђеце ми, а да знам, каз’о би ти.
Скљока се поред фуруне, озебао је одбро. Обависмо овај разго
вор у тмуши, не палимо никаквог свита, нити га имамо.
– Даринка, имаш ли чиме да частиш овог човјека?
– Не ја богоми, сем чаше варенике, па ћемо је запржити.
– Ух, то је к’о с медом. И овако сам се прехладио – додаде Драгиша.
Ватра се никад не претрже. Ложи Даринка по цијелу ноћ, кућа је стара, од
чатме, над избом. Дванест је сати. Од свијетла фуруне која се простире по соби, некако нађох шерпу са вареником јер и тако ништа друго нема.
– Није, Драгиша, касно за твој долазак, но је касно у ово доба одит у Комитет.
Миро се дубоко замисли.
– Јуче си направио цијелу анализу. Пантова чета је запала у окружење. Да
Миро није бранио цио дан са пушкомитраљезом, не би се живи извукли.
Дочекали су ноћ, када су коначно могли да изађу. Вратио се за Душана То
мовића, па за Ратка Аџића и још неке што су запали у неку уску поточину.
И то је на крају обавио. Сви су му честитали, нико се на терену не снала
зи боље...Све је то речено у Комитету.
Тршо вели: – Да нам је више Мирá, рат би се завршио брзо.
– Миро, да идеш недјељу дана кући, да спремиш дјеци дрва и ако нађеш
мало брашна, ко зна куд ћемо ми – рече ми тада Жиђа.
– Ко те је послао Драгиша? – питам га.
Преста да срче варенику.
– Волио бих и ја да је Живко или Вукосав. Један ти је к’о брат, а други
највећи пријатељ. Послаше ме она два ђавола, Ђидо и Мошо, од њих ме је
најстраше – рече Драгиша.
– Кад се добро угријеш и будеш сматрао да мораш одит, реци Ђиду да ћу
доћи сјутра.
– Како сјутра, кукала ти мајка – завапи Драгиша.
– Тако, лијепо. Ако му је толико хитно нека штаблије, што по цијели дан цр
тају „малог јежа“, а увече планирају „специјалне акције“, сами то обаве. Од
ријечи до ријечи му ово пренеси!
– Немој, Брко, славе ти, не смијем ја то Ђиду све у лице.
– Баш све како сам ти рекао и њему и ономе Пафучку Мошу што се не зна
из које је губерније стигао.
Тако испратих Драгишу.
Устадох ујутру. Кућа на периферији, десет минута до Мојковца. Свратих до
Душана да видим је ли се опоравио лијека. Тешка је то рана била, по сред сре
дине плућа, то му је касније и смрт била. Добио је шећер и умро четрдесет де
вете. Владо му је остао посмрче.