Обрадова се Душан:
– Добро сам, већ ти шетам увелико. Кренуо си код Ђида?
– Јесам, одакле знаш? – зачудих се.
– Био је синоћ овдје, дошао је да ме види. „Нема чвршћега од тебе на фрон-
ту, али одбијаш задатке“ – каже Ђидо. „Не може то тако. У посљедње
вријеме и Вукман се чудно понаша. Хоће Крушчићи, кад се рат заврши –
ја крив, а они ни лук јели, ни лук мирисали“. Мало ме пипко још око стри
ка Лазара. Ето, тако Ђидо гуди – вели Душан.
– А што ли ме то зове инструктор Централног Комитета, знаш ли ти Ду
шане?
– Даће ти задатак да ликвидираш једног човјека. За једнога си већ демон
стративно одбио, па ти је сад поставио трокуку. За пратиоца ти је одре
дио другог човјека, овога пута ти нема извлачења.
– Нећу га убити па да ми се дигну Ђоко и Секуле из гроба! Знаш ли ти да
сам ја с тим човјеком појео сто кила соли? Ама, слушај куме, мрзим жан
даре више од свакога. Знаш да су ме четири године пребијали права здра
ва. Да ми није због тога и због Вукмана, ја бих пушку, па право код Пав
ла! ‘Оће Ђилас и компанија све живо да постријељају. Још да нема Живка,
све би нас поћеро у четнике.
– Први пут си одбио – вели Душан.
– Одбићу сваки пут!
– А оно за мога рођака Јокића нијеси одбио, али нијеси ни извршио. Како
си то извео? – пита Душан.
– Преварио сам их. Дадоше ми, срећом, за пратиоца кума Милића Влахо
вића. Ја сам му крстио синове Миља и Веља. Позвах га на кумство и тврду
вјеру. Направиће извештај како му ја кажем, а ја шта учиним са Јокићем.
Давао ми је Јоле по 50 оваца. Ја ти преко Сињајевине, с Лалом Сломом,
право за Никшић, на Гвозд. Ту долазе трговци, продамо их добро. Никад
ме није питао за паре. Испече једну кад дођемо, а другу кад му за годину
донесемо паре. Спашавао ми је фамилију. Пуцао бих у њега кад и у брата!
Знам, има на кући двоје врата. Друга су с горње стране. Уђем одозго, та су
врата за не дај Боже. Ручавају, зачудише се кад ме видјеше.
– Окле ти Брко, ђаво ти коњ био – увијек се са мном тако шалио.
– Ја дош’о да те убијем!
– Дабогда ми тако свак доодио у мој дом, а његова пушка срце сагорела, као
што ми је ова твоја данас.
– Слушај брате, ствар је много озбиљнијиа него што мислиш
– А шта сам ја то коме, Миро, урадио – пита се Јоле.
– Ништа ја да знам, ако није што имаш двјеста оваца, десеторо говеди и
што си газда. Ко зна, да је имам толико би ли одио у партизане. Но ти
узми пушку, сира, ланине, ову коловозницу хлеба, мало више брашна и
право у планину. Иди у ону пећину што је знамо само ти, Лале и ја. Не си
лази док ти не поручим ја или Лале.
– Могу и ја да му поручим, то ми је својта – вели Душан.