– Не знам, са вама школарцима и штаблијама никад чојвек није начисто. Хтје
ли бисте да завршите рат са дамским пиштољима, а штаб двадесет киломе
тара далеко од фронта! Да ти ујаци Милорад и Љубомир, па онда Миро и
Панто, Ђоле и Радомир, истјерају Хитлера. А ви, барут не мирисали.
– Е, па добро куме, овај сам посао синоћ ја завршио за тебе. Знам да си лич
ни пријатељ Миров – кажем му – а ја се с тобом слабо познајем. Рекао ти
је Миро да се склониш, док ти ја или он не поручимо. Све сам исто ура
дио, онако како си ти урадио са мојим ујаковићем. Знао сам да би запао за
велику невољу кад трећи пут не би извршио задатак, или би баш морао да
промијениш страну, или би те за почетак најмање истјерали из партије.
Чини ми се да Ђидо преко тебе, твога и Вукмановог сестрића Јова Миш
нића, лови Вукмана.
– Ја се синоћ полако искрадем, а пошто сам готово на постељи, на мене
нико не може посумњати. Морамо, куме, да сачувамо људе ђе год се то
може. Е, сад, куме, ‘ајде код Ђида, пушти оно шпијунче испред себе, јер је
његов извештај главни. Говно ће га моје наћи – закључи Душан.
Страшан је то човјек био! Ко би се сјетио овога?
– Значи, куме Душане, ти си синоћ пет километара тамо и пет овамо, а
рањен. Хвала ти куме, од земље до неба.
– Ј а се теби нијесам захваљивао. Ко би се оне ноћи вратио за мене, до тебе?
Ти си урадио оно што си морао, а ја сам исто урадио оно што сам морао
– казује Душан.
– Сад ти стварно морам рећи – загледа се добро у мене – прву годину није
смо знали шта чинимо, ни ми, ни четници. Кад смо дошли из Босне, по
стали смо права дисциплинована војска. Ево и сам видиш, ни сви шко
ларци, ни све комитетлије нијесу били исти. Неки су ми уливали огромно
повјерење, а нарочито Живко Жижић. А знаш ли шта је било са Јокићем?
Измицао је он и партизанима и четницима. То је био први човјек коме
смо се јавили кад смо дошли са Неретве. Нас четрдесет првобораца из
Босне, на челу са Живком и Вукосавом, па код Јокића цијели мјесец дана.
Од тога дана, па до краја рата, његов син на Сремски фронт, јунак само та
кав. Ето, чему би нам служило да смо га ликвидирали.
Ми смо признали да су то „лијеве“ грешке, али то никога није из гроба изва
дило. Касније су нам се четници добро реванширали. Зато кажем:
– Ђаво изио, овдје нико никоме није остао много дужан.