НАЈТЕЖЕ У ЖИВОТУ
О свом злопатном животу ријетко је отварао причу. Избјегавао је просто
да говори о својим страдањима која су га бездушно кажњавала. У раз
говору је најчешће потезао оне ријетке ведре животне искрице, па они
који га нијесу довољно познавали закључивали су да му је у животу све било
потаман.
Душу је отварао пред пријатељима, оним ријетким за које је знао да га неће
ни одати нити издати, да се његовим невољама не сладе. Тада би причао лагано
и повезано, као да се исповиједа.
– Питаш ме кад ми је било најтеже у животу? Право да ти кажем увијек сам
носио његов терет који ме је притискао и ломио. То је права људска гол
гота и тешко да извдојим оно најтеже. Из тих невоља издвојио бих једну.
Притисли са свих страна Талијани и њихови карабињери, муслиманска ми
лиција и њихови бегови и карабегови, удружили се и четници. Сви снабдјевени
и опремљени боље од нас. Четници у свом саставу имају искусне југословенске
официре и жандаре, а ми сељаке полуписмене и понеког школца и несвршеног
студента. У сваком случају имамо губитке, у Лубницама и Краљским Барама
посебно. Ту погибе Вукман, а Николу рањеног заробише и касније стријељаше.
Донијеше одлуку – идемо у Босну. Дође курир, вели, зову те у комитет. „Миро, ми смо одлучили – остајеш у герили. Ти се до сада нијеси ником замјерио, врло
си популаран у народу, показало се да су ти ставови били исправни“, саопшта
вају ми.
Па, мени сте због тих ставова говорили да не поштујем партијску дисципли
ну и казнили партијским укором, а сад одједном испаде друго. Е,Миро не остаје
у герили. Више волим да погинем од усташа, него да дођем у искушење и убијем
кума или пријатеља. Сад би било поштено да ви останете и објасните народу
своје ставове. Поздравите с моје стране оне у Окружном и Покрајинском коми
тету, а ја одох у Босну, па макар морао и сам.
Дођох кући да се поздравим с фамилијом. Она празна, као да је обрисана
брезовом метлом. Петоро пилежи гледа ме немоћно, неким тужним погледпм.
Извадих из џепа три јабуке, двије преполових, подијелих на њих петоро.
– Даринка – велим жени – ја идем у Босну да стварам нову Југославију.
– А, коме остављаш мене и ове макање, са чим нас остављаш? Ни кило соли
немаш у кући, ни свијећу да запалим на Задушнице оцу што ти је скоро
умро. Шта ће ти Југославија кад помремо од глади или нас покољу? Ајде,
дабогда се не вратио – каже она и очи напуни сузама.
Видим да не може јој бити теже, али од своје одлује не одустајем. Пољубих
дјецу. Она се измаче, неће да се поздрави са мном. На лицу јој се појави болан
грч – никад раније нијесам тако нешто видио.