– Добро – рекох и погледах за тренутак у њене упале и влажне очи. Мах
нух руком с прага.
Ипак, видим двоуми се, али изађе за мном.
– Миро, са овим што носим под појасом нећу се од голе глади раздвојити, а
за случај да ипак испадне све добро, кога ћу звати за кума?
Не смијем да се окренем. Не могу да је погледан. Плашим се, видјеће да ми
је тешко.
– Зови неког од старих кумова Радовића. Они су и мене крстили – изговорих.
И би тако. Дође на свијет Рада – Радмила, тако су јој дали име, али је живје
ла само две године. У тим несрећним временима нестајала су и одрасла ђеца.
Сахране су биле кратке, без много лелека и суза.
Румени обриси, што лагано најављују вече, већ шарају небом над долином
Таре. Зауставих се на врх Тутића и догледом пређох Мојковац који утања у неку
сабласну тишину. Назирем Поља на супротној страни Таре и цркву у којој су ме
крстили Радовићи, а вјенчао и ђецу ми крстио Љубомир Бакоч. Лијево, уз Тару,
видим Подбишће које ме је добром задужило. Кад је Шваба 1916. године запа
лио кућу и саврдаке у Бјелопавлићима, примили су све наше породице.
Двогледом примичем и моје Бјелоше, кућу у којој живимо на Чубровом
пољу. Поред саме куће, покрај крље, ђе цијепамо дрва, на истом мјесту ђе је
остала на растанку, стоји Даринка. Окупила ђецу и зури у празнину. Сава држи
у наручју. Срачунала је да мора доћи баш на ово мјесто и да се одавде мора
са свима поздравити. Учиње ми се да подиже руку према мени и као да ђеци
објашњава – „ено ђе вам отац оде, а како нас остави “!
У мраку ми нестаде поглед и прекри нека чудна самоћа. Са њом неизвјес
ност мојих ратних вратолома и сиротовање моје нејачи.
Шта све живи човјек може да преживи!
Слободан Миров Крушчић
