КАКО И КОМЕ ДА СЕ ОСВЕТИМ
(Понекад је непријатељ невидљив и непредвидљив)
ЈЕДАН дио пута идем сам, стићи
ћу их до Бурена. Рачунам, морају
негдје заноћити. Почињем да раз
мишљам шта сам све видио и оставио
за собом. Утисак мучан. Уста пуна гор
чине, нити да је прождрем, нити да је
испљунем. Увијек долази нова са же
луца. Знам тачно шта ми је. Морам се
осветити четницима. Убише ми браћу
Вукмана, Николу, синовца Вуксана, па
кума Љубомира и зета Рада. Нагрдише
ме по темељу, брате, богоми.
Из рамишљања ме трже глас: –
Стрико, чекај ме стрикане!
Познадох глас. Душан Иванов,
син мог најстаријег брата. Храбар мо
мак, само такав.
– Стрико, шта ми велиш, с тобом
у Босну или у герилу?
– Не знам Душане, нећу да ти бу
Вукан Крушчића, члан скоја од 43 године. Имао
је 18 година када је погинуо као борац четврте
дем себет. Вуксан ти је погинуо,
црногорске бригаде код Матешева 44 године
два су ти брата умрла за двије
у борби са Немцима.
године. Кад све погледамо, мо
жда би било боље у герилу, али под два услова. Прво, да нађеш Сломо
виће, то су нам вјечити пријатељи, Лала и Милорада. Наћи ћеш их код
њихових Прошћењаца. Они их никада издати неће (и нијесу). А друго, да
се држиш даље од Ивана. Много је волио краља. Сто пута сам му опсовао
краља и краљицу, а он мени Рифата Бурџовића и Јунуза Међедовића. По
слије су четничка дјеца испјевала пјесму: „А ако си дебелгуза, турила се
на Јунуза. А ако си дуга врата, турила се на Рифата...“. И још нешто, да
си даље од Бјелојевића, јер тамо има закучки још од швапског рата. А не
знаш ти шта ја све знам...
– Срећан ти пут, стрико! Биће много теже у Босни, чим ме ти ипак скрећеш
овамо – рече Душан, па кренуше сваки својим путем.
– И тебе останак! – викнух, гледајући за њим. Боже мили, каквога ли мом
ка! Може ли бит’ да личи на Секула? Увијек посљедњи одступа, не можеш
га увјерити да постоји тренутак кад мора да се одступи. На почетку рата,