ја сам им био инструктор за обуку. Научио сам га на пушкомитраљез, као
себе. Ако ми четници убију још Душана, онда су побили све Крушчиће који
пушку носе, до мене. А ако им се не осветим, ни моја глава не ваља ништа.
Стално сам у командом кадру, од командира вода и чете до замјеника ко
маданта бригаде КНОЈ– а. Стрелац стрељачке класе. Подофицир југословен
ске војске. Најбољи стрелац у класи. Прегрмио априлски рат. Ђе погледам, ни
кад не промашим. Лако ћу им се осветити. Сваког дана ако треба. Једино ако
ме метак не заобиђе. Е, свезаног никад. Нити да га погледам, а камо ли шамар
да му опалим. Тако не могу да се светим. Наређују ми да после пресуде станем у
стрељачки строј. То нећу учинити низашто. Има оних што им не пуца, једва че
катју да то ураде. То им је једино јунаштво. Знам, неки су тако рат прератили. Ја
само на фронт, ту ником не праштам. Или ћеш ти њега, или ће он тебе. Душан
се обрео у заробљеништву. Њемци су после капитулације Италије похватали и
партизане и четнике у колашинском затвору. Па прво за Грчку, онда у Италију,
па Њемачку. Душан им побјегао. Отео неђе пушкомитраљез. Донио га у парти
зане и приступио у посадну чету, у Бјелом Пољу.
Иван, шездесет и пет година, стари човјек, сједи кући. Ја, сво вријеме у Бо
сни, комадант Четвртог црногорског батаљона у Трећој санџачкој бригади.
Тренутно смо на огромном простору између Бијелог Поља, Пљеваља и Сјени
це. Управо сам по дужности замјеник комаданта бригаде КНОЈ– а.
Засиједа партизански суд у Колашину. Причао ми је Димитрије Боричић,
од ријечи до ријечи. Терети се Иван Ђоков Крушчић да је пуцао и ранио пар
тизана– герилца у Бјелојевићима. Касније су га други пресрели и убили. А њих
знамо. Зато су сви платили главом.
– Шта имаш да кажеш у своју одбрану?
Причао је даље Димитрије, а људи преносе да се на сваку ријеч можеш за
клети.
– Како ја да пуцам и раним партизана? Два су ми брата и син Вуксан погину
ли у партизанима. А рођени ми брат партизански комадант – вели Иван.
– Али, ми имамо свједока.
– Закуни се, кума Стано. Позивам те на кумство, крстио сам ти десеторо
ђеце – зачуди се у чуду и прекрсти се.
– Нијесам те стварно виђела. А нијесам те ни могла виђет, јер сам тада била
у ропству у Бару. Али оно што сигурно знам, то је да сте се прије рата
нешто посвађали. То јесу старе жучке из Бјелојевића, па ко би могао бити
други, но ти – рече Стана.
– Ја сам стари чојек. Нити сам био нити могу бити од користи ни партиза
нима, ни четницима. Све што могу да будем крив то је да су четници све
присилно мобилисали кад су партизани отишли у Босну, па са четници
ма на страже. Колико је било само комуниста који су тако присилно мо
билисани, па ниједнога нијесам одао, а камо ли да пуцам у њега. Но, ја сад
долазим памети. Кад је овај ваш свједок био у стању да пуца у свог мужа,