и то у крилатога Николу, те му отвори прозор на сред средине плућа, а
био је у то вријеме носилац Обилића медаље, онда ништа не треба да се
крстим и да се чуду чудим – закључи Иван.
Суд утврди – аргументи су ту. Ко би укабулио да четрдесет треће рани пар
тизана, герилца, сем Иван? Стана је потпуно у праву. Све су претпоставке ту.
Не смије он да се понаша овако. Посебно зато што је брат Вукманов, Николин
и Миров и отац Вуксанов. Он мора да остане најбољи пример у Колашинском
срезу, да нема играња са Револуцијом. Да се под хитно стријеља!
Неко се сјети: – Мислите ли да се Душан, онакав јунак, неће за Ивана осве
тити?
Зову Душана да дође из Бијелог Поља.
– Имамо за тебе специјалан задатак. Донијећеш са собом и свој пушкоми
траљез...
Стријељаше их исте ноћи. Ни данас се не зна ђе су им кости.
Зову Мира у команду бригаде. Ближи се крај рата, шта ли ће сад са мном,
мисли он. Два пута су га истјеривали и опет примали у Партију. Тада су му
једномм скинули чин, баш ту, у Павином пољу, кад није хтио да запали кућу
Бојића и Раденовића. Обојица стари људи, носиоци Обилића медаља. Веле, си
нови им у четнике, па зато.
Пошто је крај рата, можда ће ме демобилисати. Много сам им јада задао,
сад им Брко не треба ништа, мисли он и даље.
– Могу ја Никице (Кнежевић) све с ногу да поднесем – обраћа се комадан
ту бригаде.
– Ово ће, Брко, да буде теже но икад. Стријељали су ти Ивана и Душана...
– Зашто, знаш ли ти комаданте? – упита Миро.
– Зато што не смију да пуцају у тебе, па сад чекају да погријешиш – рече
Никица.
Е, ово морам ријешити како знам и умијем! . поздрави свога комаданта, поја
ха коња и крену из Томашева у Мојковац. Покушава да мисли, али не може. Сва
ка мисао му се зауставља на пола, прије него што заокружи оно о чему је почео да
мисли. „Ко су ови људи? Ја их уопште не познајем. Која је ово ништа фонда? Која
би људска дионија могла ово да уради? Је ли могуће да се нико не сјети својих који
су у револуцију пали? Син Вуксам му је имао само осамнаест година! Вала, шта-
билије, несвршени студенти што сте се заогрнули судијским плаштом, лећеће
вам перје. Неће вам чапра ваљати за опуте, све док не погинем“.
Отишао је Миро, на крају га оћераше, нема га већ мјесец дана. Осветића
брата и синовца. Сад га ћерају и партизани и четници, па нема куд но да иде у
четнике. Не може он у четнике. Никад. Нагађају и једни и други.
Никица зове Терза (Велимира Терзића).
– Миру су убили брата и синовца – каже Никица.
– Ђе сад, на крају рата, мајку им четничку јебем – сипа Терзо, неда Ники
ци да дође до ријечи.
– Ма ови наши, матер им јебем!