– Па, како наши, сунце им гоним, па то је тешка глупост, ко ли је то смис
лио? Одмах да се виде Жижа и Којо (Вукосав Бошковић). Нико други са
њим не може изаћи на крај.
Долазе Жижа (Живко Жижић) и Којо већ трећи пут, знају тачно гдје ће га
наћи. „Добро си им се примакао сине Ђоков, али најприје мораш нас...“ Више га
не смију оставити ни секунду. Борба траје цијелу ноћ. Воле га као да им је рође
ни брат. Вукосав чупа косу с главе кад падне у ватру, а Жижа све полако: „У Ре-
волуцији су могуће свакакве грешке. Револуција на крају поједе своју ђецу. Мис-
лиш ли да и ти нијеси неку пут погријешио? Нико овдје није безгрешан. Ако се
сви будемо светили и нико не стане, нема нико жив да остане. И можеш ли ти, Миро, после свега овога да идеш у четнике. Шта би ти Вукам рекао – издаде ли
ме то Миро? Или да све упропастиш, јер ће те сигурно убити једни или други“.
Нема шта, нема ми друге, иако ми срце крвари и данас, сломише ме. Све су
прилике, не осветих се ни једнима ни другима. Изгибоше ми онаква браћа, а ја
тобож јунак.
– Само вас молим да ме сад за вазда избаците из Партије. У њу вам више
нећу. Са извјесним политичким проституткама никад. И да знате, ‘оћу с
пушком још мало, док истјерамо Њемце.
У једно сам увијек био сигуран. Душан тада није био на овим теренима, а
за Ивана не знам.
Послије четрдесет година, укани се Велимир Радојевић да дође из Америке.
Добио је чврсте гаранције, овамо није никоме ништа учинио.
Једне ноћи право код Мира.
– Велимире, к’о брата те молим, је ли то био Иван?
– Не. На све ти се кунем! И на ову фамилију што сам је оставио овдје, и на
ону што сам је оставио у Америку. Али, ако ти некоме кажеш, ја бих и сад
имао велике проблеме – рече Велимир.
– Дајем ти часну ријеч, тајна иде са мном у гроб – рече мој отац.
– Нема поштена човјека из ових крајева к’о се на твоју ријеч не би спустио.
И Велимир му каза, па додаде:
– Али, ми тамо, у Америку, нијесмо могли никако докучити шта се то до
годило.
– Остао сам, Велимире, чиста образа. Знају да сам видио свега и свачега.
Некоме није одговарало да до краја такав останем. Сачекаше ме на прву
кривину која се зове Резолуција Информбироа. Они који су ме добро
вољели, звали су ме Брко. Али, кад су тако почели да ме зову и они што
ме нијесу никад звали – Власи, знао сам да ми нешто крупно спремају.
Углавном, мало више ови ваши, мало мање ови моји, убише све моје што
је пушку носило. Теке, ја остадох сам – рече Власи (Брко) и однесе тајну у
гроб, као што је и обећао.