Наравно, одбијам, нећу да разоружам официра. Видим да му је ово страшно
мило. Идемо на прославу. Већ смо оформили дрштва: ватрогасно, планинарско,
АФЖ, обавезно пионирско са свом опремом. Стотине плаката са паро ла ма. Пла
нинари наложили логорске ватре, игра се и пјева на све стране. Застава је дин
ствена на сваком кораку. На свакој муслиманској кући преко веранде и пенџера
(иако то није била обавеза) пребачена црвена чоја, изаткана серџада или ћилим
на којем преовладава црвена боја. Што црвеније, то боље за ову при лику.
Рус гледа, диви се. Гдје год види црвену чоју, показује прстом и говори: –
Ета там, и там и там. Комунист, комунист и там комунист.
– То је одскоро – кажем му. – Да си дошао прије пола године, било би држ’
гаће, држ’ левор!
Комадант бригаде држи говор. Између осталог каже:
– Четницима ћемо оставити само мишју рупу.
Скочи Рус, прекиде комаданта, замало га не обали са бине, па каже:
– Њет мишја рупа, четнико. Там будет партизани.
Кад су се касније разјаснили, Рус додаде:
– Власи је унио забуну, он је већ једном ослободио мишју рупу. Ја думају ета
нека покрајина.
Славили смо до касно у ноћ. Кад се Рус напи, упита:
– А где женшћине?
Нама је строго забрањено да и мислимо о њима, али му ипак шапућем:
– Неке грађанке желе да се упознају с тобом.
Давај, давај – каже тавариш.
Ујутру стижемо на фискултуру. То Рус нипошто не пропушта.
– Како је синоћ било? – питам га.
– Плоха.
– Зашто? – чудим се.
– Ја вижу, там нема шума. Ја не дират.
– Как ти прашјол?
– Харашо. Там има шума и ја делају скољка могу.
– Ти сказал забрањено. Ја тебја одмах стрељат.
Тих дана смо се стварно лијепо дружили и забављали. Тавариш пуковник и
каптен Чапајев – Власи.