ФУНТЕ СТЕРЛИНГА
ШТА би ти урадио да си био на мом мјесту? Уђеш у пећину, злата и пара
колико хоћеш– Био сам на дужности комаданта једне кнојевске је
динице у Новој Вароши. Разбијена Калабићева војска па делује у ма
лим групама. Не могу од наше велике војске ниђе да мрдну, да се повежу. Били
су, могу ти рећи, велики јунаци. Опасни су били четници златиборски. Прича
ло се – ко Српко Меденица, поп Пријовић, браћа Мандићи...Чим кренеш вој
ску, неко их обавијести.
Један сељак пристао да ми каже, син му код мене у батаљону, јединац, пла
ши се да га не пошаљем на Косово. Каже ми да су отприлике код једне воденице.
Узмем само курира, па на коњима јашемо као да смо кренули на излет.
Посматрам двогледом, претражујем терен, видим човјек шмугну, као да
пропаде у земљу. Једна лијеска сува, остале све зелене. Кажем куриру да мало
повуче ону суву. То је уствари био улаз у пећину.
Унутра њих тројица. Запуцаше, први метак погоди курира посред чела.
Паде преко мене, погоди га још неколико метака. Никад га нијесам заборавио.
Ја падох у један канал који су они направили да им вода не улијева у пећину кад
пада киша.
Тај ми канал спаси главу. Да сам их имао десет, ту би остале. Али, ја приле
гох у онај канал, свака ме бомба или пребаци или подбаци. Оборише двије бук
ве, има неколико кубика дрвета. Рачунају, мачка не може остати жива.
– Напред четници! – загрме отуд.
И излећеше из пећине. Убијем их сву тројицу. Уђем унутра. Готово као
кућа: кревети, сто, столице, фуруна, па испод земље спровели сулундарима дим
у једну шупљу букву. Шта су само хране нанијели! Смислили све, да љепше не
може бити. Могли би ту да остану колико ‘оћеш. Нема шта немају: суве овчети
не, сланине, сира, ракије колико ти је мило. На столу машина за куцање. Један
ормар пун куцаног материјала, сва могућа наређења, преписке између Драже,
Калабића и других. На последњој полици канта заливеног злата, сигурно више
од педесет кила, једва могу да је подигнем. На крају кашет црвени, од мармела
де, пун пунцат фунти стерлинга!
Чула војска пуцњаву и после једног сата стигоше. Дођоше и официри КОС–
а и други.
Ја сједим, пијем ракију, пробам да куцам на машини.
Гледају, чуду не могу да се начуде.
Сјутрадан стигли сниматељи, фотографи из Словеније, Загреба и Београда
да направе репортажу.
Бану Војо Лековић, министар, изасланик Титов. Додијели ми Партизанску
звијезду са сребрним зрацима.
– Виђи. Војо, паре и злато.