– Ево, Војо, носи штаблијама, они су смрт за ово. (Сад им ђеца пишају по
персијским ћилимима).
– Миро, узми од ових пара, може се вријеме промијенити.
– Не бих, колико говно! Да сам стио да узимам, не бисте ви виђали, ни паре,
ни злато. Ја бих се огубо и огалатио, нијесу то моје паре!
– Само си ти могао овоме данас одољети – рече Војо.
Богоми, Војо потрефи. Времена се промијенише, те за мене дођоше грдна,
да грђа не могу.
Али, кад бих опет дошао у такву прилику, учинио бих исто!