КРУГ СЕ ЗАТВАРА
ДА ли би ова моја прича могла да се назове „ кружна одбрана“? Тако бих
више волио – рече Брко, кад виђе како сам насловио ову причу, коју је
управо започео. И замисли се.
– Рат је готов. Четрдесет пета је година. Од четника црногорских није остало
готово ништа. У Србији се још држе око Драже и Калабића. Ћерам се, богоми, са
њима, сваки дан. На терену Златибора сам већ шест мјесеци. Рекоше ми у коман
ди да преселим породицу.
– Даринка – рекох жени – спреми се вечерас, сјутра се селимо.
– Ђе, ако бог да?
– За Нову Варош.
– Какву Нову Варош? Куд’ ћу ја тамо у туђи свијет, да оставим кућу и имање
– рече мајка.
Плаче к’о киша и она и ђеца.
– Какво имање, цијело би ти га данас кокошка прчерпљала. Тамо саме баште,
има сто дрвета, а овдје једна јабука и то попола са јетрвом, јер је засађена
на међашу. Па сад плачеш, а нијеси ми дала да идем за Босну. Ето видиш, и
Миро зарадио нешто на пушку.
И ми се тако обретемо у Новој Вароши. Ту смо остали двије године. Живје
ли смо стварно добро. Онда смо се преселили за Пљевља. Тамо смо добили
најљепшу кућу у Милет башти. Коначно смо стигли и у Руму. Е, ту је већ било као
у бајци. Кућа огромна. Момци своју, а ђевојке своју собу. Спаваће, дневне, при
маће, па чак и за дјецу посебна соба. Ђевојке имају клавир, уче музичку школу.
Момци у то вријеме имају радио – дању слушају преносе утакмица, а ноћу весело
вече. Ја у својој соби имам „Космај“ да слушам Москву. Ту ми је оружје, двогледи, компаси, награде, повеље, одликовања, књиге, прибор за лов и обавезне слике
Лењина и Стаљина. Једноставно, кућа опремљена од великих огледала до плака
ра. У свакој соби, све до последње ситнице. Пред кућом фијакер на располагању
у свако доба. Војник се за то брине.
То је у животу што сам проживио као човјек, да никада ништа више не по
желим.
Готово је, мртву главу носим. Чекам, ухапсиће ме сваког дана. Носим се миш
љу да побјегнем, није далеко ни Мађарска, ни Румунија. Једном помислих да се
уби јем, кад дођу да ме ухапсе. Али зашто, због чега, нијесам у души Информби
ровац. У том правцу једнио нијесам извршио једно наређење – да са војском по
би јем Срески комитет у Бијелом Пољу. Тада сам био у Пљевљима, на дужности
ко ма данта града.
Како да убијем своје другове? Како да убијем овакве људе? То су ми лични
при јатељи, боље од њих никад нијесам имао. На крају, да убијем свога сестрића
Илију Булатовића, секретара Среског комитета! Како се овога сјетише курвини
синови и на крају ме сачекаше? Мислио сам, прошло је од тада три године, забо
равили су...