Добио биџ чин више, предлог за звање хероја стоји ту у Среском комитету.
Прошао бих глатко. Следовале би ме црвене чизме и ко зна шта још.
Али, проклетство би пало на моју породицу. Нека све иде у пичку материну!
Још једном се коцкам са својом главом и са својом породицом. Најтеже је у жи
воту бити човјек. Све што сам у животу радио, гледам сам да тако буде, дубоко
убијеђен да је то људски.
Дошло њих седам да ме ’апсе. Ја у хотелу пијем пиво, а они, један корак на
пријед, један назад. Видим која им је голема мука, па их позовем:
– ‘Ајде, да попијемо по пиће, па идемо, знам зашто сте дошли.
Предам им опасач са пиштољем. Тамо ме чека гомила високих официра. Ге
нерал Шћекић само што не плаче:
– Крваво ти сунце јебем, зар се не мога ово мало сачувати?!
И други ме жале, али не смије да се види. Међу њима један пуковник, јед
но говно. Нијесам хтио једном да изађем из команде да му предам рапорт. Сад је
виши по чину од мене, али сам му ја био комадант кад се ратовало. Својим вој
ницима не предајем рапорт. Међутим, он има факултет, брже напредује, па сад
по читав дан ‘апси.
– Доста си палио и жарио, диздаре, док се и твоја кула не запали – вели он
мени.
– Никад нијесам палио, али ћу можда теби срце да сагорим. Но си мало гов
но, па си ми зато велика препрека, а за метак штета – рекох му.
– А чим то? – вели он.
– Са овим – па за секунду извадих мали колт из чизме. Он се одједном рас
криви и паде. Направи се велика пометња, а ја генералу Вукотићу предам
тај пиштољ који сам сакрио, јер још нијесам био рашчистио сам са собом
како ћу да поступам.
– Ево видиш, генерале, каква је то жалост. Читав је рат овако прератовао.
Био је задужен за морално васпитање, па чим чује да је иђе ико љубавио и
прије но што је намирисао, он ’оће да стријеља. Е, његова је једнио тако пу
цала! Таквих имате на стотине, само што их ја знам. Какви су све људи оти
шли на Голи оток, а каква су све говна остала, лише појединаца. То ме је до
вело до одлуке да признам да сам информбировац и да се преселим на Голи
оток.
– Стварно си жалост! А што затвореника не претресе по правилу службе? Ти
јадни пуковник обезбеђења! Није ти ово социјално и морално васпитање,
пишам ти се на њега! Ти би само можда могао да будеш шумар. И ко зна,
можда би ти и букве побјегле. Да се стварно Миро ноћас ријешио, фино би
се провели, а посебно ти – рече генерал Вукотић.
– Био је то класа од човјека – закључи Брко. – И ето, тако, вас преселише при
силно у Мојковац, одакле смо и кренули, а мене на Голи оток.
На крају се замисли и као да негдје далеко одлута.
– Ја информбироовац? А знао сам ти само двије руске ријечи. Зато сам те оно
на почетку приче питао.
– Које? – први пут га прекидох.
– Дарога и бароња, што значи кружна одбрана. Не одбраних се – рече. –Вра
тих се у круг, који се затвара...