ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА
СВАКО јутро устајем рано. Морам да опеглам Миру униформу и да га наре
дим за посао. Тога јутра устадох још раније. Сањала сам грдно, грдно да не
може бити грђе. Сањам, уједе Мира змија за прст.
Кукала ти мајка Даринка у твој дом! Ово на добро изаћи неће. Слично сам
сањала и кад су га жандари ухапсили за вријеме старе Југославије, па с њим че
тири године у затвор. Грабим да га поспем да се умије, не бих ли из њега извукла
нешто, неко сазнање, неку ријеч.
– Даринка, ја данас идем на пут, нећу долазити неколико дана – рече.
– Знам , ти идеш на пут без повратка! Таман сам помислила, доста пута си ме
остављао, више нећеш. Ово ће овога пута бити да се посве поздравимо. Ти
ћутиш, ништа да ми кажеш, колико да сам ти туђинка, а не што сам ти била
вјерни друг, чини ми се једини прави у твом животу.
Ништа не прича, неће да доручкује. Пропе се на коња, затеже један крај узде,
а коњ се окрену три пута око себе. Он као да је желио да још једном види све нао
коло, као да узима посљедњу жељу. Махну ми руком таман онако као кад је одио
за Босну. Нема га на вечери, ја тачно знам колико је сати. Ђеци ништа не зборим, које ћу им црне јаде зборит.
Сјутрадан се попео Радомир на један велики дуд, узео Миров двоглед и види
неколико официра како иду према кући. Броји их, има их седам. Официри стижу,
а Радомир са оним лијепим двогледом низ дуд, па пред њих. Двоглед добио Миро
за награду на дивизијском такмичењу из гађања пушкомитраљезом у Београду.
Међу њима једно главато чудовиште – пуковник, само га трже Радомиру из
руку. Прво уђе у Мирову собу, тамо су његове личне ствари. Бог те пита колико
оружја, одликовања, награда, разних повеља. Узеше све, знаш ли шта значи све.
Довезоше „џемсове“. Избацују сав намјештај, нов и посебно лијеп. Најжалије ми
клавира и радија, посебно „Космаја“. Гледају Титову слика на зиду, окрећу је, онај
бронзо са друге стране нађе и Стаљинову слику, ништа не може да му утече. По
дижу Рада од три године из коћете, преврћу је, траже нешто.
– Дај ми дијете, стоко једна – отех им га из руку. – Пљачкали су ме Њемци,
Италијани и четници, гори сте од свих.
– Боље би ти било да не причаш много! Могла би се и ти наћи у прдекани.
Ово си ти ставила овог Стаљина, а Миро је имао другога у својој соби.
– Мирово је било да тура Тита, Лењина и Стаљина, а твоју слику ни твоје
рођено дијете неће пожељети да стави. Изволи па ме уапси и лажно опту
жи, не бих се од тебе изненадила.
Покупише све. Само ми оставише старије кревете, креданац, постељину,
суђе и шпорет „босанац“.
За неколико дана да се иселите, треба нам ова кућа – рече, окрену се и оде са
друштвом.
Послије неколико дана опет дођоше. Главати пуковник пита:
– Умијеш ли другарице да читаш? Прочитај и потпиши.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
