СТРАДАЊА КРОЗ ВЈЕКОВЕ
ЦИЉ ове моје приче је да, због генерација које долазе, отргнем од забо
рава оно што се нашем малом братству догађало кроз неколико вјеко
ва, са посебним освртом на нашу породицу.
Од нашег родоначелника, па до наше генерације, имали смо значајних људи
и јунака, али по неком правилу, чим се прерати, а ратовало се доста, они се
нијесу сналазили. Увијек се дешавало нешто што би их спријечило да истин
ски и до краја не уживају у својим заслугама. То је, ваљда, судбина јунака и че
ститих људи.
Шта се подешавало са генерацијама предака који се нијесу сналазили
у миру? Као да су једва чекали тешка времена, ратове и глади да покажу до
стојанство и јунаштво. А после тога остајали у сенци новопридошлих скороје
вића и свашточиња.
Они који су вредјели као да су одлазили у илегалу.
Данас су на сцени неки нови који немају никакве везе са прецима. Смијем
ли рећи – олош.
Срећан сам што, ипак, један мали дио братства нема никакве везе с њима.
А они други ничу као печурке послије кише. Множе се.
Сви једнако мисле, свашта раде.
Радног стажа немају, а живе боље.
Изгледа да је дошао земан оне Андрићеве: „У једном вијеку увијек дође ва-
кат да олош проговори, а поштени заћуте“.
Јесу ли све планине легле, а долине устале? Хоће ли моја генерација – наша
породица, имати новог Вукадина, Секула и Вукмана? Или Жуја, Николу и
Мира, ако то буде потребно српству, чија је вертикала дубоко генетски усађе
на у нама? Вјерујем, чак сам готово сигуран да се, кад дође до потоње, они не
могу опет јавити.
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
