Најстарији брат узима писмо и чита: „Ако се ти и ђеца одричете Мира, мо-
жеш остати у овој кући, у противном се селите за Црну Гору.“
– Тај ти мерак нећу направити и потписати, па да ћу поцркати са свом ђецом.
А сад ми се мичи с очију.
Сјутрадан сам отишла у Генералштаб, понијела рачуне што смо куповали
нешто намјештаја и радио. Вратише ми само „Космај“. Онда су нас присилно на
товарили са то мало ствари на теретни воз у сточни вагон. Обрели смо се у Вин
ковце, Шид, Нови Сад и ко зна још ђе, док нијесмо стигли у Прибој. Ту смо под
ведрим небом били петнајест дана. Ако неко покуша да нас превезе, милиционар
га оћера. Онда одем у Бијело Поље, па право код Радомира Меда. Причам му...
Саслуша ме, па вели:
– Е па, невјесто Мирова, сад нека ти помогне Стаљин!
– Ја мислим да сам дошла код главе, кад оно реп.
Тако се лијепо поздрависмо. Излазим из Среског комитета, кад на вратима
сретнем Живка. Био ме неко преварио да је отишао на пут јер ја код онога кри
воглавога не би ни одила. Поведе ме у хотел да ручам, пита ме све око Мирова
хапшења. Жижа ми даде камион, коначно натоварисмо ставри и право за Мојко
вац. Не можем сви у камион, па пошаљем Босу, тебе и Рада другим камионом, а
он се у Рибаревини поквари и запали. Једва вас Боса извуче, јер је шофер побје
гао. Вјерујем да то није било случајно. Боса вас је пјешке донијела. Ти си у почет
ку мало одио, док се нијеси уморио, а онда је она носила по сто метара једног, па
се враћала за другог.
Ето, тако смо се обрели поново у Мојковцу, овђе у стару кућу.
Знала сам по сну шта ће ми се десити са чојеком и да ћу са ђецом отићи на
пут без повратка!
Мојковац, 1951. године.