БОЖИЋНО ПРАСЕ ОД ЗЛАТА
ДОБИСМО велику кућу и имање у Руми, некад власништво фолксдој
чера. Башта, воћњак и виноград. Имао човјек велику стоку, па према
имању и шталу дугачку педесет метара, али сада у њој нема ништа. Дође
Божић. Прва сусјетка родом из Црне Горе, доселила после Првог свјетског рата.
Муж јој био официр, а она већ одавно удовица. Мајка и старија браћа помажу
јој у свему. Ми смо јој као најближи, јер нема ђеце.
„Роде мој“, тако нас је она звала, доћерала сам вам Шарца за Божић. Пове
лики је па нијесам могла да га закољем . – Сад ћемо ми то – рече Брко и поче
да тражи свој ловачки нож. Мајка не да, не да га жива. Као да слути неко зло.
– Научила сам ја да се мучим, није мени мило оволико богатство. Не може
нас оволико да западне. Зато ја и следовање дијелим са комшијама. Нама да
омалим, њима да додам, да бих правду неку постигла, да би ми Бог ђеци по
могао, да се залуду не мучим. За ђавола су мене родили! Виђећете ви!
Богами, овом причом одбрани Шарца. Брко већ бијаше нож намакао и по
звао другове официре, а ови стигли са вином. Нијесу у нашој кући остали не
почашћени, тако ми Бога великога, но ‘оћу да држим нешто живо, научила сам
ја то – прозбори мајка.
Играли смо се с њим по цијели дан, купали га и давали му стотину име
на. Размазили га, само што није знало да прича. Нијесмо ни слутили да ће нам
то бити последњи Божић у Руми, ђе је отац био на дужности комаданта града.
Ставила мајка Шарца у ону дугачку шталу, он рови по цијели дан. Једно
га дана изрови све до некаквих дасака. Указа се нешто, као неки калпак. Мајка
узе лопату, очисти, оно лијеп поклопац. Повуче лијево, десно, отвори се. Као
да сунце сину! Испод штале кућа. У њој као у гусарској пећини, нема шта нема.
Умјетничке слике велике вриједности, античке ствари, скупоцјени намештај,
златни и сребрни накти и ко зна шта још.
На крају, трпезаријски сто за двадесет и четири особе, шездесет пршута,
сувог меса и сланине, рибе и качкаваља неколико тона. Нико не смије од мога
оца ништа да помјери.
Позва војску. Један официр и петорица војника износили су три дана. От
крише испод канал који излази у другу просторју, у туђем дворишту и тако ре
дом, читав систем испод земље. Баш се људи спремали да добро дочекају рат,
али им сво богатство пропаде.
Брка ухапсише у фебруару. Следовање више не добијамо. Залихе се истро
шиле, плате нема, а мора се чекати јуни да ћеца заврше школску годину.
Почиње за нас диктатура пролетеријата! Сада ће неки други нама све да
опљачкају.
Напуштамо кућу, спремамо се за пут у Црну Гору. Мајка продаде Шарца,
плакали смо за њим као да је био чељаде. Те су нас паре спасиле, јер је пут био
за причу. Трајао је мјесец дана, но то се не може баш лако испричати.