Дође отац из затвора, а мајка га кори: „Не даде мени мој луди човјек да узмем
макар од оних пршута или било шта од хране“.
– Не може то тако, Даринка. Када би ти само знала гдје сам све улазио, у
какве магацине, шта сам све могао имати! Све стам то презирао. Неки
моји другови су узимали ланчеве, прстење, сатове. Лењин је рекао: „Ки-
цош човјек, морално сироче“!
– Само се ти држи њега, па голе гузице цио вијек. Шта је било са оним што
смо нашли испод штале? Сигурно су га сиротињи подијелили! Виђала
сам на официрским женама троструке ланчеве око врата, брошеве, крз
на од лисице...
– Пречи је образ од свега тога – опет ће он.
– А ђе је њихов образ, образ твојих другова, а Титових официра? Подијели
ли својим женама – љути се мајка.
– Они одговарају за свој, а ја за мој образ. Нећемо више око тога! Ти би хтје
ла прасе на поклон, а приде још и пршуте, е нема ни матрак. Но, шта је
било са Шарцем?
– Не бих га заклала, па да Божић долази сваког мјесеца. Само што није збо
рило, било је то прасе од злата.