ЈЕДНА ГОДИНА МОГ ЖИВОТА
ГОДИНА о којој вам желим причати не почиње мојим рођењем, већ шест
година касније, љета педесет прве. Мада бих могао набројати сличних још
петнестак, али каква је ова била, не повратила се, ни крвнику...
Вјерујем да смо тада били највиша сиротња у општини мојковачкој, тада јед
ном, једном за једном. Па ме сад ухватио неки страх, нешто слутим. И сад послије
педесет година да ме јасно питаш јесмо ли баш били таква сиротиња, не бих ти
признао, а да знам зашто, не знам.
Све се десило у једном дану: градска породица, велика, много дјеце. Пресе
лисмо се присилно из града у село, као да је гром ударио из ведра неба па све са
ждио. Једна узица посне земље, стоке немамо, кућа стара, правио је ђед Ђоко
уочи Балканских ратова. Становали чобани, задругарски, четрдесет осме и де
вете, отпучили ђе таваницу, ђе чатму, обавијештени и они да нам је то последња
станица. Соба шест са пет, то чини половину куће. У другој половини живи стри
на Марија са својом породицом, а стрико Секуле је давно иструнуо. Кућа је над
избом, поређане даске „петице“ што чине под, између њих по прст размака, сви
рала на сваки крај.
Насред собе „босанац“, а да су четири на четири краја не би загријала кућу.
Имамо још три кревета, на сваком спава по двоје и још толико сламарица, па их
преко дана завучемо под кревете да се не виде, а увече као логор предвојничке
обуке. У прочељу једина лијепа ствар – креданац ,на полици миље, а на једној ра
дио „Космај“.
Види се да смо стигли из цивилизације, други би рекли „заоставштина дик-
татуре пролетеријата“. Тежа је зима од глади, све босо и голо, од хране готово
ништа, као што се каже „на Палево катуниште“. Оца нема, а мајка много строга, па каже: „Ни од кога ништа не смијете узети!“ Ама баш ништа, па таман као да
је дар и да вам дарује. А ако затекнете комшије на ручак, па да вас понуде, ви ре
ците – „сад смо баш пите као и ви јели“. А што је још најгоре, кад дјеца, туда на
поље изнесу да једу, а то сам видјела ђе смо пређе живјели, па веле „дај и мени је-
дан гриз“! То ти само траже цигани, а ви сте синови Мирови, до’ће Миро, ако
Бога има, па ћете имати свега, ко што смо и прије имали...
Уобичајено је гладовање и убијање, сиротиња да је Бог убије. Неко нам се
због наше издржљивости диви, други нас сажаљевају, али ништа не предузи
мају. Власт нас мрзи, а учитељи бију, не сви, али бију.
Опасан је неки Лисичар, гдје те год нађе, пита што си ту, а има велику шип
ку, ријетко кад ти опрости.
Бајо нам само брије двојке из математике, а оне су непрелазне. Једном му
Рајко вели:
– Знам ја, наставниче, што ви нама дајете двојке.
– Зашто? – пита он.
– Зато што те је мој отац ухватио четрдесет четвте у „шумњаке“, па умје
сто да будете захвални... Јер да вас је други ухватио, данас не би били ту...