Од тога дана сви су Крушчићи имали тројке из математике. Но све их некако
можеш трпјети, али Радомана никако, он је прави убица. Кажу, био је водник, па
није умио с војском, те га по казни послали за наставника фискултуре, а он, тај Ра
доман, извадио куглагере из војног „џемса“, а из њих куглице, па направио ланац
од метра. То му је био једини „сувенир“ из војске, те кад те удари њм срце те заболи.
Сјећам се, причали су, мог средњег брата Сава, а родио се на Савиндан,
само му име казује, убио је тај Радоман, том гомилом гвожђа по уву, пукла му
бубна опна, и дан данас на њејга не чује ништа.
Спрема се мајка, узима једну пракљачу, дугачку, не може никако да је са
крије, па каже:
– Јебаћу му оца очина!
Обуче жакет и сукњу, што су чинили комплет, звали су га костимско одијело.
– Мислила сам да га не потржем док ми се земља на образ не успе. Први
и последњи пут сам га обукла на официрско плесно вече, ех, какве су то
вечери биле! Нацигован у струк, најљепше парче робе у то вријеме што
може жена да обуче, доста ластике на дну, па држи ову пракљачу.
Уђе у зборницу, одмах га познаде, јер такав у Мојковац долазио није.
– Ти си Радоман?
– Јесам.
– Посерем ти се под капу и под нос!
Вади пракљачу, а овај види злу прилику, хвата отворен прозор, далеко су
му врата. Утече главом, али му остаде задњица, уграби га преко крста и обали.
– Шћела сам по глави, да види да ми дијете није без икога.
Наљути се директор: – Зваћу командира народне милиције!
– Видјела сам ја и генерале, сад ми прди гузица и за једне и за друге, све до
Тита!
Послије га је тражио и стрико Јово с лопатом, био је путар, од ње се није
одвајао. Не знам ко га је ту запослио, јер једва да је видио џаду. Као дијете уби
ла га је љуска у око, па га повео покојни стирко Вукман да га оперише у Бео
град. Из болнице га одвео у стан, тада је он завршавао за адвоката. Види стри
ко Јово чесму, извор насред кухиње, па поита да га боље испита, поклизне се на
плочице, ни њих видио никад није, удари главом – оним здравим оком у лава
бо, те ђаво попио, слабо је ишта икада видио.
Пролазио је Радоман истом том џаом сваки дан, па иако је у њега буљио на
три метра као у кљусе, све залуд, стрико га никад није видио.
*******
Мајка је на мукама од мене – сто питања – имам ли оца, гдје је отишао, штоје отишао и кад ће доћи?
Прошла је година, сјећања блиједе. Знам само да је најљепши од сваког, а као
кроз маглу сјећам се једног детаља: исти овај креденац, пун чоколаде, ратлокума
и жутог америчког шећера. По читав дан једем, а увече плачем од зуба. Отац ух
ватио негде јејину, завукао је унутра, ко бива, биће за мене фактор изненађења.
А онда је причао друговима официрима, тога се сјећам: – Овај ће мали можда да
личи на мене, биће јунак. Ја донио јејину да га препаднем, а он узео машице и
убио је! Кумови су свој дјеци давали име, ја једино њему Слободан – најљепше.