Е, ово за јунака није погодио: видим, страх ме је од свага једнако ко од кра
ве, ко од мачке, несигуран сам. Гдје ме оставише данас, ту ме можеш наћи сју
тра. Бију ме дјеца, али само она лијепо обучена, варошка. Видим тачно, јачи
сам, али не смијем, сви они имају оца, а они опет на велике службе. Једне ноћи
догоди се чудо, као да бомба пуче у кућу. Отворише се врата, уђе жена, сви
углас повикаше: „Тетка Патка, јеси ли то ти?“
– Јесам, богами! Хућ, хућ, умори се уз ову страну, а бојим се да ме ко не
види.
Потури боцу ракије, гашњачу и гусле.
– Окле си тетка, силе ти небеске? А мислили смо да те више нећемо видјети.
Она заћута мало, па вели:
– С Голог отока.
Готово сви у глас:
– С Голог отока!
– Јес’, вели, богами, и то двадесет и кусур полуредица. Кад ме пуштише,
нико не смије да ме повезе, а ухвати ме вријеме у Сјерогоште. Некако сти
гох до Подбишћа, а ту нико да ми отвори врата, једнио Станија Ковија
нић. Била сам ту полумртва...
Одједном сви ћуте.
– Видје ли ми, Пата, Мира?
Наста опет тајац.
Она мало ћутну.
– Немој ми крити ништа! – рече јој мајка, а очи јој се напунише сузама.
– Виђо, богами – вели – и добро је, само што...
– А што, Пато, молим те?
– Осудили су га на десет година.
– Десет година! – сви понављају по десет пута. Наста кукњава по кући.
– Нека те – вели – Нека те! Има сто горих чуда, но дај да попијемо по ра
кију па ћемо причати.
Попише по ракију. Тетка Пата узе ваздух па вели:
– Нешће Миро да се жали. Питају га – „оли се, Миро, жалит на пресуду?“ „Не-
мам коме, но сам вам донио главу на дар, па је слободно узмите!“ Неки су се
други жалили па им, бога ми, скинули по двије, по три, па чак и по пет година.
– Е,црне моје среће! – рече мајка. – Вазда је био најјефтинији...
И поново сви плачу.
Узима тетка гусле, прекида све и гусла „Мојковачку битку“, па поново пре
кида и вели:
– Дај ту ракију, Дарка моја, да отремо уста.
Мајка ломи прсте, хоће још нешто да пита.
– А Вукосава, колико осудише Вукосава?
– Двадесет година – вели.
– Е, кука ти га, Маге, у твој дом! Никад куће! Десет година некако, а два
дес’ никако...
И све тако до пред зору.
Крену тетка, мора да бјежи, а мајка јој гура онај остатак ракије.
– Нека ти то, ђаволе, да частиш некога.