– Нема ту, тетка, ни некога ни никога! Од ње обидиват’ неће нико нако ли
ђевер Јово и Станко Булатовић...
*******
Сјутрадан посвади се стрина са комшијом око међаша.– Танка ће ти бити рила кад ти Миро сјутра дође! – вели стрина.
– Неће ти он главу вамо донијет више никад! А и да је донесе, што ће му, кад
је народни непријатељ.
– Ти знаш ко је народни непријатељ, а доселио си се из Куриловаца, нико не
зна откуд си добравио!
Прође неколико дана, а он оре њиву, па ми вели:
– Да ми водиш коња, па ћу ти дати кумпијера.
Мало ми то чудно, има два сина старија од мене, један мој прави врсник,
али не умијем да одбијем.
У неко доба види то мајка, зове ме. Чика Перо узе један кромпир и каже:
– Стварно си га заслужио за овај рад.
Тада сам кући добио највише батина од своје мајке.
– Јесам ли ти рекла да ништа не смијеш узети? Оће ђецу фукара да ми претво
ри у најамнике! Немате кога да служите до њега, а зашто вам се отац борио?
И стално ме бије и још приудара.
Тада ми се учинило да је гора од Радомана. Натјерала ме је да га вратим.
Кажем ја:
– Ево чича, не једем ја кромпире.
А он вели:
– Нема везе, једем ја – и узе га.
*******
Тога првог дана, у првом разреду основне школе, учитељ се упозна са нама,па каже:
– Нека устану сви који немају родитеље.
Сви сједе, а ја устао.
– Како се ти оно зовеш?
– Крушчић Мира Слободан, љубим руке, учитељу! – тако смо ми то научи
ли у Руми кад се старијем обраћамо.
– А кад је теби умрла мајка?
– Није мени умрла мајка...
– Па није ти умро ни отац, ја то знам – одговори учитељ.
– Али, он је без главе, а народни непријатељ. То су рекли тетка Пата и чича Рако...
– Ништа они не знају – вели он. – А ја ћу око тога попричати са њима, неће
им се више дријемати! А твој отац је најљепши у читавом Мојковцу!
Пољуби ме, загрли и додаде:
– Твој отац ће ускоро „одслужити војску“ и доћи ће и то на коњу, а ти само
још мало издржи.
Тако ми учитељ Милош у овој „Кочићевој мећави“ продужи наду над мојим
чекањем.