ЂУРЂУЉА
НИКАД не можеш бити сиромах у граду као на селу, нарочито када имаш
слабу кућу и имање. Кућа је била обична плотара, лакше је подносити
глад, него у њој зиму. Никад је угријати докле не дође Петровдан.
Имање посно – трчи, трчи, па травка. Шта год посијеш, може бити само
два– три пута више од употребљеног сјемена. Питаш се гдје ти је рад и како да
преживиш. Имање треба нагнојити, а чиме кад немаш ништа живо, ни кокош
ку пред кућом. Такво ће стање да потраје десетак година.
Од воћа само једна зуква, па је окалемили, али она опет није јабука. Посађе
на на међашу да знају синови Ђокови – Секуле и Миро, докле је чије. Оно што
роди на њој, а рађала је сваке треће године, дијелили су између себе.
У таквој немаштини дарова нам Новица Кртолица теле. Бачило се на
Ђурђевдан, па јој име Ђурђуља. А ми јој тепали Ђурђуш, то нам је једини мал
пред кућом. Боже мили, нашем весељу нема краја! Грлимо је и љубимо по ције
ли дан. Што год имамо у рукама, а глад је била велика, ми дијелимо с њом. Она
као чељаде, само што не говори.
Ко да сачека двије године да постане крава?!
Видје јој жилу по трбуху Стрина Марија, па вели: „Машала, ово ће да буде
силна крава“! Богами, погоди. Она расна, би срећом копилица, прије вакта води
и отели се. На млијеко само таква сорта.
Дође Брко из затвора, а наш Радомир – Мујо мора у војску. Не можемо му
пратњу направити, продадосмо Ђурђуљу.
– Боље да сам цркла – вели мајка.
Ми дјеца плачемо, свако редом. Она никако не претрже, риче све из душка.
– Немој, мила моја. Ти си ми дјецу изњивила – милује је и на уво шапће
мајка. – Ајд’ сад, моја Ђурђуља, па кад се грдно ужелиш, а ти дођи!
Прве године је долазила три пута. Мајка јој да сплачина, а ми је милујемо.
Мајка јој каже: „Сад си се ражељела, мораш одит својој кући...“ Исто као да је
одива, па дошла у род и мора се враћати свом дому. Ђурђуља истог трена зари
че и оде.
Опет немамо никаквог мала пред кућом. Да смо остали у граду какав је
Рума, боље бисмо живјели. Тамо ни Цигани нијесу били сиротиња. Дали би
нам какву бараку, не би била гора од овакве куће. Радили би нешто, истовара
ли, утоварали, цијепали дрва, разбијали угаљ. У задрузи би могли брати репу,
сваки се рад плаћа.
Једног дана бану Божана:
– Селим се у Србију, Миро, дала сам ти двадесет пет хиљада за краву, Војин
ми даје четрдесет. Погодба је била да прво тебе понудим за исте паре, ако
је будем продавала...
Скочи мајка и ми дјеца, сви.