– Позајмљуј ђе знаш, умријесмо од глади откад смо је продали. Мујо се вра
ти из војске, запослиће се.
– Знала сам да ћете је купити. Два дана риче, не престаје, а не да ми се при
макнут да је штрцнем. Оће ћифтецима мозак да ми разбије.
Сјутрадан, виђех је. Чим се намоли на дну Чубровог поља, отрже се. Људи
моји, не трчи као говече, рекао би човјек да је трупни руски коњ. Лијепо се
зори, зорно гази.
Прођоше двије године, морамо да правимо кућу, опет је продадосмо. Она,
као и прије, плаче као што и ми плачемо. Послије неколико година, кад смо се
мало средили, Секуле – Вецо, коме смо је били продали, трго да је и он прода, па је води на Пазар. Кад би поред наше куће, она се отрже. Риче, замало га не
диже на рогове, хоће све да побуца. Мајка закуми оца: „Купуј, нема друге“. И бо
гоми, куписмо је опет. Она трчи око куће, корак јој пун азгинлука, као да је коњ
јаићак, а не говече.
Била је код нас двадесет година. Телила се пуно пута, а давала млијека ко
лико три друге краве. Онда дођоше италијански трговци стоком, купују ре
дом. Она предосјетила, риче и плаче. Знали смо да ћемо је продати трећи и по
следњи пут.
Мајка се поздравља с њом:
– А ј, мој Ђурђуш, па кад се ужелиш, ти дођи...
Плаче као киша, зна да је више неће видјети.
– Одакле дођоше ове талијанске погани? Стварно је не бисмо могли више
никоме продати, а нема тога ко би је смио на моје очи заклати. Не бих од
ње јела, колико бих од дјетета – ражестила се мајка.
Ђурђуља риче, окреће се као да је чељаде и плаче.
И данас, као да чујем звук мотора великог камиона на који је утоварише.
А ова, као да уз рику ногама копа поље и све их баца преко себе, да би се брже
вратила, наша Ђурђуља, наша хранитељица...