ГУМЕНА ЛОПТА
СВИ су говорили, отац, мајка, браћа и сестре да сам био нарочито лијепо и
бистро дијете. Најмлађи брат Раде толико је плакао да га је отац заједно са
мајком ноћу избацивао напоље. Сестре су морале да га љуљају поваздан, па
је свима био дозлогрдио. Ја сам био миран, „задужен“ да скупљам симпатије.
Негдје од пете године почињем да памтим. Изађем из авлије, па све тротоа
ром, право у официрску команду. Сви ме носе, од официра до војника, до кувара.
Научили ме да пјевам пјесму:
„Кад Циго зажели медних колача
Он пошаље Циганку у село да врача“.
Кад отпјевам, заслужим од кувара колаче.
Отац је често одлазио у лов. Једном ме официри, његови другови, зграбише из
дворишта, па право у фијакер. На мени она бијела бачванска раша, а испод нема
гаћа. Био их унередио, па бацио. Они гатају имам ли их или немам. Ја се, нарав
но, правим да је све у реду. Једни тврде једно, други друго, ко бива, кладе се . Онда
подижу ону рашу, а ја се браним руком колико могу. Срамоте моје, и сад ми је не
пријатнмо кад се тога сјетим.
Одведоше оца у затвор , а ја га данима тражим. Одем у касарну, а исти они
који су ме носили ни да ме погледају. Онај главати што је дошао умјесто Брка, опа
ли ми једног дана два шамара.
– Марш, да те овдје више нијесам видио, пашче једно!
Због тога сам дуго мрзио све што носи униформу, па макар био и поштар.
Ипак ме тог дана кући доведе официр Цигановић. Плаче за Брком, па вели: –
Мајка је то била и војничка и официрска. Мјој мајци рече да ме више не пушта
тамо јер је пуковнику, после оних шамара, опсовао шокачку матер.
Више тамо не смијем да идем. Иштван и Дарко престали да долазе, немам с
ким да се играм. Остала ми само гумена лопта. Да ми је макар остао Шарац, оно
прасе што смо га добили за Божић.
– Данас да се лијепо сви окупате, нокте да средите и најљепше што имате да
обучете. Поћи ћете у град да се подшишате, па послије на колаче и на крају на рин
гишпил и у биоскоп. То части Шарац. Продала сам га, морамо да се спремамо на
пут за Црну Гору. Оћу да се лијепо поздравите са Румом. Нека варошани још јед
ном виде да имамо најљепшу ђецу, како су ми рекли сто пута – спрема се мајка.
Тада сам последњи пут чуо како „чича“ пјева:
„Сладолед, сладак као мед,
Уста слади, језик лади,
А из џепа паре вади“.
Сјутрадан нас убацише у вагон теретног воза којим се стока тјерала. Не да
доше ни баљеге да очистимо. Нема једних врата, која би требало да стоје цијелом
дужином вагона, тако да нам се чини као да смо на неком острву. Кад воз труцка, хоћемо да поиспадамо. И тако петнаест дана. Овђе нас прикачи, овђе откачи, док