не стигосмо у Прибој. Сјећам се, Шиптар продаје лубенице, први пут видим ону
бијелу капу. Ми њему шећера, он нама лубенице. Остадосмо у Прибоју петнаест
дана под ведрим небом. Раде има коћету, а ја мој креденац. Само ми отворе доња
вратанца, нешто ми простру да се завучем као пашче у мегару.
Кад смо најзад стигли на Рибаревину, запали се камион. Све неки чудни слу
чајеви на чудном путу. Носила ме мало старија сестра Боса, али мора и Рада, па
сам ипак пола пута од Рибаревине свечано прешао пјешке. То је била моја прва је
дина „штафета“. Зато је никада нијесам волио. Додуше, нијесу је много ни нуди
ли да је носим, као да ћу да је украдем.
Види се да сам градско дијете. Имам још два– три одијела и једно морнар
ско. Ципеле, два пара, сандале, патике и шарену гумену лопту. Смјестисмо се код
наше тетке. Њен син Крцко, прави мој врсник, а брату од тетке мораш да даш јед
но одијело. Узеше ми оно морнарско. Некако га прегорех, али ми нестаде лопта.
Гдје год дођеш, хоће да им постанеш најамник. Добри тетак Новица не до
звољава да се то осјети. Баба Видра ћера Сава и Рајка да чувају говеда. Рајко је
укрвничио јер га свако јутро буди у шест сати. Једног дана свукла се баба само у
доње гаће. Намазали је реумином, па у башту на сунце. Рајко узе велику грану, има у њој четири метра, па по баби као по коњу. Све по леђима и гузици неколи
ко пута, док је сву није обрео у крв.
Тај догађај убрза наш одлазак у стару кућу на Чубровом пољу, коју су нам чи
талачка група и задругарски чобани запалили. Поправисмо је са стотину мука и
преселисмо.
Тугујем за оцем. Нема сладоледа и колача, узгубио сам тротинет, на креден
цу нема више велике здјеле, увијек пуне јаја. Ноћима сањам фијоке пуне ратлука и
чоколода. Ујутру се пробудим и мртву главу носим – све је празно.
Све, све, али ко ми украде лопту? Нико је у Мојковцу нема. Била је ко најмањи
фудбал број један.
Доведоше Крцка и мене у школу, у први разред. Гледа ме чика Милош, учитељ.
Ја у новом одијелу и ципелама.
– Гле, гле, малог господина. Та лијепи мали, чији си?
Упозна се са свима нама, па нас пусти на одмор. На другом часу поче нешто
око хигијене, па редом пита шта радите са одијелом кад кренете на спавање. Сви
га бацају под кревет, на портик или под главу.
– А ти Крушчићу?
– Љубим руке учитељу, ја одијело сложим на столицу. То ме је отац научио,
као војника.
– Стварно си најљепши, а бићеш и најбољи – рече учитељ Милош Ракочевић.
Од тога, на жалост, не би ништа. Код њега три године најбољи, а кад Петар
дође у четврти разред, ја најгори.
Тог првог школског дана дође мајка за мене, вели свратићемо мало до тетке
Јеше. Таман тетка избацила фуруну, било љето, па да очисти сулундаре јер ће јој
брзо требати. Како их подиже, испаде моја гумена лопта и откри велику тајну не
станка.
Зграбих је у руке, нема тога ко ми је више може узети. Тетак Новица прозбори:
– То ти је тетка чувала као поклон за први дан у школи,
А она увријеђена и љута, види се из авиона да није било тако.