– Шта ће ти „Космај“ кад немаш струје, вама је никад неће дати. Каква си
ми ти сестра? Како би ми нешто више учинила? То ми је фала што сам те
три мјесеца примила у кућу, док си ову уџеру поправила.
Мајка попусти. Не зна Јеша које успомене њу вежу за тај „Космај“ и понесе га.
Дође Боса, а ми ђеца плачемо. Кад чу, распомами се. Скроз личи на свог
оца, љута је као рис.
– Нема тога на свијету, ко ми може узети посљедњу очеву успомену!
– Нећеш ти Босиљка преко моје – рече мајка.
Слаба је пред Босом, не помаже ништа. Оде и донесе „Космај“. Ни питала
није. Јеша ни да зуцне. Нашој срећи краја нема. Да ли смо били радоснији оног
дана кад га је Миро купио или кад га је мајка ишчупала из Генералштаба, или
данас кад смо га „отели“ Јеши, не могу да изаберем. Само знам да опет жалимо
јер струје немамо, па немамо. „Космај ћути, па ћути“.
Почела школска педесет прва година. Сви идемо у школу осим најмлађег
брата Рада. Мујо на занат, био је то први интернат за индустријске школе у Цр
ној Гори. Уписао се да изучава за електричара.
– Оћу да доведем струју, да слушамо радио!
Вјеровали или не, за годину дана научи и доведе струју, два километра од
Мојковца до Чубровог поља. Једна смо од првих кућа која је те године добила
струју. Немам сазнања да је у то вријеме ико имао радио. Углавном, врло је теш
ко да се саставе два добра – струја и радио. Досјетио се Мујица да из прегорјелих
мотора веће снаге, гдје су бакарни проводници мало дебљи, извади, надовеже
и пружи до куће. За стубове му Марко Вулетић даде дрво из своје крчевине. Од
своје плате купи изолаторе и носаче. Све постави, затеже и сину свијетло.
Боже мили тога весеља! Не може то нико описати! Сви истог тренутка ле
тимо на радио. Баба Неда га никад није чула. Знала је да се то зове кутија из које
се свако чудо може слушати.
Мујо пали радио, а цијело село се скупило, као да се отвара неки индустриј
ски објекат. Прве ријечи из њега су одјекнуле – „Овдје глас Америке, говори Грга
Златопер“.
– Камен ти у дом, зарати се – вели баба Неда и удари мачугом по њему.
Срећом, не оштети га. Ми јој касније данима објашњавамо о чему се ради.
Залуд, ништа нас не разумије.
Десила се најневјероватнија ствар. Чудо велико. Крушчићи довели струју, а
имају радио. Ко је њима дао струју? Одакле њима радио? То је сигурно из рек
визиције. Да се испита и одузме!
Наоколо полако почиње испитивање. Мајка би све заборавила, али никако
потврду из Генералштаба, коју је потписао генерал Шћекић. Послије много го
дина кад је Шћекић дошао да се види са Миром, причао је: „Дошла Даринка и
вели да ми вратите радио, ево рачун“.
– Јеси ли ти рекла пуковнику да смо гори од сваке војске које су те пљачкале?
– Јесам, све до Тита сам вам опсовала. Сјети се, њега није смјела.
– Ево ти радио, носи!