– Дај ми потврду, јер ни теби не вјерујем. Послаћеш друге да ме пресретну
– упознала је Даринка вас добро.
Дуго су се томе смијали.
Показа мајка потвду, држи је у њедрима. Одусташе од истраге, али навали
ше на Јанка Оцопека. Он електроинжењер, дошао у комбинат по задатку.
– Дао сам му жице из прегорелих мотора јер само праве отпад – објашња
вао је.
– А ко је за Први мај поставио заставу на врх комбинатског димњака? Мујо!
Ко је попео заставу за 13. јули? Мујо Вукосавов. Они су најбољи и најхра
брији, зато сам им дао жицу. Ако им прекинете струју, одох ја за Слове
нију, па тражите другог инжењера.
Тако ствари легоше.
У то вријеме играна је утакмица Русија – Југославија за свјетско првенство.
Пред кућом ко зна колико има народа. Прво полувријеме 5:0 за нас, на крају 5:5.
У поновљеној утакмици 3:1 за нас.
– Како се пуштише Руси, оца им јебем – рече стрина Марија. Неко то чује и
данима је трајало испитивање.
Чули ученици из моје школе за струју и радио, а ја се правим важан.
– Имамо ми свашта. Вратићемо се ми за клавир и тротинет и сто других
чуда – кажем ја.
Сјутрадан донесем лопту. Сад ми сви вјерују, постадох главни у разреду.
Комшије ме моле да навијем радио до даске да би га на дан ода чули. „И да-
нас ми је тај ехо у ушима“, каже ми Љубо, друг из разреда.
Тешко се живи, морамо да га продамо. Дође тетка Спаса, очева сестра од
стрица и купи га. Не могу вам испричати нашу жалост. Послије свега, раскида
мо сваку везу са некадашњом цивилизацијом.
Дође Миро из затвора и нареди Спаси да му врати радио.
– Прве паре које скучим, колико си ти дала добићеш.
Тако и би. Опет Миро слуша Москву, црна земља не смије да зна. Кад сви
легну, па утврде, он се дигне, па на уво, само толико да он чује.
Једног дана бану у кућу једно шпијунче, окопа се око „Космаја“.
– Ја ћу теби стрико Миро набавити бољи!
– Немој га стрикат ништа, знам ја тебе – вели мајка.
– Не бих ја вас никад преварио – а жмирка очима, види се да је штетан.
– Кад ти је бољи, нека га теби, мени бољи не треба – опет у срџби добацује
мајка.
– Не слушај је стрикане. Моја „Шумадија“ има средње, кратке, дуге и ултра
кратке таласе.
Оде и врати се са радиом, па га укључи на Београд. Грми, не може боље.
Кад је отишао, носећи „Космај“, утвдили смо да је то једина станица коју
можемо да пронађемо.
– Ето, да је остао код Јелене и данас бисмо га гледали и слушали – кори
мајка.