Послије двадесет година зову ме у Дом културе да поправим електричне
инсталације. Одрадим огроман посао, сви задовољни и добро ме платише. По
гледам, кад на једној полици стоји „Космај“, сад би рекао онај наш. Онај жбир
се исте ноћи изгубио, више га нико никад није видио.
Питам директора Милорада одакле им радио.
– Извјесни Вјесо, каже, не знам тачно, био је на задатку у Комбинату „Вук-
ман Крушчић“. Даровао је радио милицији, они комитету, а комитет нама.
Значи, Вејсо је смислио најлакши начин како ће Мира да одвоји од Москве,
помислих.
– Колико кошта, хоћу да га купим – питам, а страх ме да неће хтјети да га
продају.
– Не ради то, црко му је компаратер – рече Милорад.
– Видите ли ове паре? Можете купити три нова радија, ево вам их. Један ку
пите да се материјално раздужите, а остало вас чашћавам.
Не могу да се начуде чуду. Мисле да сам полудио или да се шалим. Ја бацим
паре, узмем радио, па преко врата. Поправих га. Била му цркла само тонска
лампа. Ставим га у торбу и право у Бар, код старијег брата Савића.
– Шта си ми то донио, шта ти је то у торби – увијек ме тако пита, као да је мали.
– Донио сам ти нешто што ће ти бити најдражи поклон у твом животу. По
годи шта је то.
– Немаш ти то што бих ја волио, да ми може бити.
– Што би то волио? – питам га.
– То ти је Слобо, мој добри брате, „Космај“! Њега нема да нас подсјети на
наше тешко дјетињство, тешке, али и најљепше дане нашег живота.
– Жеља ти се испунила. Ево ти „Космај“!
Не могу описати његову радост. Колико се само исплакао тог дана. Морам
сам седам пута да му причам како сам пронашао и купио „Космај“.
То нам је и данас, уз нешто пожутјелих слика, једина успомена на оца.