ВАСКРС
ОБРЕТАО сам се из великог богатства у највећу немаштину. Велика
оштра пера, понајбоља из свог заната, не би могла опсати шта су нам
све радили људи из власти. Није страшно када ти то раде непријатељи,
али је страшно и срамно када до темеља пострадаш од својих другова, који ти
до краја загорчају живот.
Били смо полулуда ђеца, били смо „дрински вуци“ и стасали у људе са сто
тину комплекса.
Чак ни у ту јадну кућу не можемо да се уселимо – добили задатак задругар
ски активисти, задружни чобани, па нам ложили ватру насред куће. Сагорели
три квадранта метра патоса и греда, сјетили се и они да нешто ураде у корист
Партије. Морају и они да напредују!
Неће, не смије нико да помаже класном непријатељу. Зализаће на Голи
оток, избациће га из Партије! Ако ко до сада није запошљен, нема му више
запошљења, а ако је радио, избациће га са посла.
Чује то Станко Беганов и укабули:
– Неће ми ауторитет пропасти пред таквим људима, сви знају да сам у души
информбировац. Синовцу, што ми је тамо био управник, поручио сам ни
на кућни праг, ни на гроб да ми не крочи!
Тада се стрико Станко Булатовић и жена му Љубиша освједочише као наши
вјечити пријатељи, помажући нам кад је било најтеже и спашавајући нам душу.
Док смо завршили малтерисање и кречење, јер су нам отпучили таваницу
и чатму, у кућу нас прими тетак Новица. Једноставно и кратко, најпоштенија
људска душа. Сваки његов поступак, свака његова ријеч, били су велика исти
на. Тако сви кажу за Новицу Кртолицу. Жижа га из милоште звао „Новица, ве-
лика кртола“. Ја сам код њега имао привилиегију да сваке треће ноћи опјеним
велики котао варенике. То је била главна послатица, а за њу је било доста до
бровољаца.
Дође јесен, немамо дрва, а Марко Вулетић каже:
– Ево вам моја крчевина, па сијеците колико вам треба!
– Како ћемо ти се одужити Марко – пита моја мајка.
– Како ћу се ја одужити Миру што ме је скинуо са вјешала?
На прољеће дође у освит зоре, донио тридесет килограма кромпира, посио их
и утече да га нико не види. Тако сваког прољећа, док отац није дошао из затвора.
Кажу и овдје има Васкрс! Боже мили, како се славио тамо гдје смо нека
да живјели. На хиљаде јаја, а на њима исто толико шара, нема којих нема. Ко
кошијих, чак обавезно проносака, она су најтврђа, од ћурке, патке и јаребице, само што нема и од ноја. Тамо у мојој Руми сви славе по неколико дана. Лоле–
бећари свирају хармонику, гитару и фрулу. Ко пјешке, ко чезом, шоровима, па у