авлију под прозоре, ђевојкама пјесмом и пићем до зоре. Стари бекријаши и до
маћини спремали су много гулаша, паприкаша, печења, вина и дудоваче и сла
вили по неколико дана. Једва чекају да дође нека слава!
Видим тога дана ђеца чика Радула изнијела по једно јаје. Ишарали га ма
стиљавом оловком, па кажу:
– Данас је Васкрс! Имамо још по једно, али не смијемо да изнесемо, да нам
оца не истјерају из задруге.
Сјетих се и позвах млађег брата Рада да идемо код наше тетке Јеше, даће
нам она јаја. Видим, ђеца јела до миле воље, бацали по пола, слабо гулили ко
рубине, божје чудо, све по кући. Вјеровање је да не смије кућа одмах да се бри
ше, како би их увијек било.
– Јелена, дај Мировој ђеци јаја!
– Нема, Новице, више јаја.
Ја и Раде на ивици суза. Зар први пут да немамо јаја за Васкрс!
– Како немаш, кад си синоћ скувала стотину, а имаш тридесет кокошака.
Ђе су ти јаја? – изнервира се тетак и поче да тражи.
– Видиш ли да нема, не лаже Јеленгора! Никад те нијесам лагала.
Он стаде на сред собе и чуди се чуду. Узе стубе и оде на таван.
– Има ли, Јелена, јаја, оца ти јебем – па са тавана баци карлицу у којој је си
гурно било стотину јаја.
– За вазда ти јебем све по списку!
Пљус, паде и друга карлица пуна пунцијата.
– Немој мене псовати, Новица, нијесам знала за њих, очију ми!
– Бјежи ми с очију, кучкетино! – умијеша се баба Видра.
Готово је. Раде и ја плачемо. Сад стварно више нема јаја, нећемо их за Вас
крс ни пробати.
– Доћи ћеш, Слобо, сјутра када се будеш враћао из школе. Свака што га
снесе, твоје је. За следећи Васкрс дако ти тетка буде бље воље!
Никада то Јелки нијесам опростио.
Догодине испред Васкрса каже ми стрина Марија:
– Да ми чуваш краве недејљу дана па ћу ти за Васкрс дати два јајета.
Ђе дијете од девет година да чува четири краве, а још се Милуља бије. Чу
вам се од ње и издржах три дана, стварно не могу више.
– Стрина, дај ми једно јаје, толико сам зарадио.
– Не може тако – вели она. Или мораш чувати четири дана за јаје, или се
дам за два, па бирај.
– Добро – рекох. –Ми и тако не славимо Васкрс.
– Откуд да га славиш из гузице, кад немате кокошку пред кућом.
Много година касније причао сам оцу како су ме тетка и стрина исћеифи
ле с јајима.
– Није то мени ништа чудно, знаш ли како их зову они што их добро по
знају?
– Како? – питам оца.
– „У дом ублагнице, у род умилнице“, тако им се усирило! Да ти се ја нијесам
вратио, одучиле би оне тебе за сва времена и од Васкрса и од васкршњих јаја!