ЖИВОТ СЕ МРВИ
СТОТИНУ полицајаца и толико криминалаца, па сви да саспу у мене по
рафал метака и познате наше сачекуше, па безбол палице по хаустору,
не могу ме убити. Не могу ме убити више, јер ме је већ једном убио Броз
и то оног дана кад ми је нагрдио оца. Служио га је годинама, а онда га је послао
на бесплатан одмор са свим познатим „правима“ на Голи оток. Тога дана су уби
ли и оца и мене. Кад те већ једном убију, онда су те заувијек убили.
Те педесет четврте године гледам себе, гледам врхове својих опанака, фрн
чанице учињене од коже. Први пут сам их обуо у животу. Да ли се фујам, те оћу
врат да слмим, зато што нијесам на њих навикао, или зато што сам досад ишао
по равном Срему...Само знам да сам ухваћен у кљусе.
Потрошило се све. Износила се одијела, изанђале постељине, поломило се
посуђе и чинка се обила са пар шерпи што имамо. Једино је исправан солар што
виси изнад шпорета „босанца“. У њему она крупна со, једнака и за нас и за гове
да. (Касно ћемо видјети ситну). Испод солара извезен миље, закуцан броквица
ма за зид. Толико је стар и пожутио да се више не може опрати. На њему изве
зена обавезна порука: „Куварице мање збори, да ти ручак не загори“.
Крећем у трећи разред основне школе и добих нове опанке од говеђе коже.
Нема камена којег умијем да заобиђем, да га оном фрнчаницом не стрефим.
Фујам се падам, а дјеца ми се смију. У прва два разреда имао сам још пар ципе
ла, шупљикасте сандале и тениске – патике, али све је прсло. Крипла је мајка
неким канафама колико је могла. Тада у Мојковцу није било обућара. Све је
било узалуд, све се распало.
Доручка нема никаквога, нијесам га имао док нијесам завршио осми раз
ред. Лако је ујесен, док има поврћа, мука је кад прође, док ново не сташе. Кад
кренем у школу, узмем грумен соли и ставим га у џеп. Ускочићу узгред у туђи
врт – котар. Ако икакве силе буду помагале, нешто ћу скучити: краставац, лук, касније цвеклу, у мртву јесен купус. Нити га перем, нити мрчим, само мало по
солим. Треба издржати до три сата, до ручка, кад се сви окупљамо.
Тако ће то трајати неколико година. Нико не зна шта је пасја глад, ко није
био овако гладан. Када са дјецом из села одем да чувам краве, они сви понесу
ужину, па још саставе све заједно – тако им слађе, поправи им се апетит. Ја и
моја со се измакнемо. Гледам да ме не виде, узмем мало буковог листа па умо
чим. Напијем се воде и готово до увече, док се вратим кући. Морали су знати
да сам гладан. Како да не знају кад то цијело село зна? Али од кога да науче да
стекну осјећај да с неким нешто подијеле? Никад им нијесам затражио, јер је то
мајка најстрожије забранила.
– Кад вам отац дође с Голог отока ви ћете имати свега, као што сте га и
пређе имали – говорила би мајка, па полугласно рече за себе – Стиже нас
клетва „имали па немали“.