Не разумијем је, али је чујем.
Сад ми се промијенио учитељ. Био сам код Милоша најбољи, сада сам код
главатог учитеља најгори. Тако ме страх од њега, да је у мени убио сваку вољу
за учењем. Због тога од њега добијам лијепе батине. Чудо једно, кад почне да
ме бије, сваки страх ме прође, послије се осјећам љепше. То никада, па ни да
нас, себи не могу да објасним. А можда је због тога што знам да ће то за неко
лико дана бити доста.
Једном кажу сиромашна и болесна дјеца иду бесплатно на море. Е, овдје
сам први, нема тога ко је пречи. Ја дошао бос, морам опанке да чувам за пола
зак у школу. Шта ће ми опанци на мору? Гледа ме учитељ, па пита: – Што си ти
дошао? – Ухвати ме страх, неће ме повести на море. Лијепо видим да за мене
неће бити мјеста, увијам се у раменима. – Имаш ли ти купаће гаће? – наставља
да пита. Ја поново слијежем раменима. – Мислиш ли да се купаш го к’о Цига
нин? Мрш, да те овдје нисам видио!
Отјера ме. Ниједно сиромашно дијете није отишло на море, јер нико није
имао купаће гаће. Само татини и мамини синови.
Највећа је моја мука кад сањам креденац. Он пун локума, чоколаде и жу
тог америчког шећера, као некад. Кад устанем, трчим, отварам. У њему нигдје
ништа. Послије плачем по два сата.
Тада мајка обећа:
– Чим скучим шећера, направићу ти алву.
Питам је кад ће то да буде, тражим да ми обећа. Она кад обећа, никад не
превари.
– Кад Радомир прими ученичку плату, од данас петнаест дана. Сваку ми
мора донијети, па ћемо правити и алву и баклаву.
Почињем да бројим дане, никад да дође тај дуго чекани. Касније, кад сам
одрастао, неко вријеме сам добро зарађивао, нико поред мене није могао оста
ти гладан. Само ако сазнам за сиромаха човјека да је гладан, одмах му ручак на
ручујем. Нема везе што га не познајем.
Гледам себе како плачем. Плачем, јер сам гладан, оца немам, истукао ме
учитељ...Сва дјеца, она варошка, загоне се на мене. Тачно знају да сам најјефти
нији и кад ме избију, неће имати последица. Остала браћа и сестре не сналаза се
боље. У таквом стању, гдје је ситуација на ивици суза, хистерије и лудила, неко
нави радио. Проломи се пјесма низ нашу долину „Шар– планина пуна брава“, омиљена мајчина пјесма. Пјева она, одједном, пјевамо сви. Сјетисмо се, напра
вићемо ревију. Неко зна да пјева, неко да рецитује. Радомир (Мујо) свира усну
хармонику. Још нам нијесу убили једину везу са цивилизацијом – све док има
мо „Космај“. Зачас се створи расположење, само такво! Е, сад ћемо лијепо да ру
чамо, да једног дана не мислимо све о јаду.
– Ковиљка, донеси хљеб, ђе си га сакрила – рече мајка.
Ми ђеца прије ручка би то раскомадали, а сестра се досјетила па га неђе са
крије, да би истрајао за ручак. У таквом расположењу затече нас поштар.
– Ево писмо, мора да је од Брка – рече.