По печату видимо да јесте. Срце хоће да препукне од жеље да га прочита
мо, али мајка га не отвара.
– Нека га, суво му је, не капље му, има се за то кад...
Поштар сједи дуго, па примјети:
– Код вас лијепо, топло и чисто, а свирке и музике до по задње ноге.
Мајка му направи шећерну воду.
– Ево, Мићко мој, па кад попијеш, а ти иди. Служба државна не може да
чека, нећу да сам ти себет.
Он испи готово из душка и оде.
– Оће да пренесе шта је у писму написано. И он се преобратио у жбира, изио
му говно отац! Ниђе више човјека, а да није накарадан – љутито ће мајка.
Чита Саво писмо, сви се тискамо око њега и сви плачемо.
– Ево ти, Слободане, рекао отац да доведем тебе и Рада. Оће да види јесте
ли порасли. Па ако пустиш да те лијепо окупамо, ја ћу те водит...
Људи моји, лудило ме је хватало, кад сам био мали, док ми се вода успе на
главу. У ватру бих скочио, по петоро ме држало док ме окупају.
– Оћу, радите од мене шта ‘оћете, само да видим оца. А имам најљепшег оца
на свијету. Једино, морате купити ми ципеле. У опанцима вам нећу мрд
нут ни за живу главу, мичите ми кљусе с ногу! (Користим прилику за то).
Зову стрину Марију, причају јој за писмо и мој пристанак да се окупам.
– Сад лијепо да не плачеш. Шта би ти отац рекао да сазна за ту бруку, за то
грдило? А ја ћу ти дати јајце – рече стрина.
Угријаше воду, турише ме у велику бањицу. Сипају прво опрезно по глави,
па све више. „Сипајте колико можете“ – ја као да никад нијесам плакао. Гледам
себе који сам јунак. Тако је и отац једном рекао за мене. Заслужио сам да га по
слије ове тешке сеансе први видим. Сви сипају и сапуњају, мајка усу последњу
чашу наврх главе и цуцукну: – Ај, срећно било, више неј никад плакат. Идуће
недјеље ћемо се поново окупат, па ако бог да – за Билећу. Дај сад ти, Радошу, ну
прочитај, да Савић није нешто прескочио. После ће Радомир, па Слободан...
Увече видим, читају га сестре Ковиљка и Босиљка, показују Раду ђе отац
пише да га мајка доведе у Билећу. Он је тек пошао у први разред. Ко зна колико
смо га пута прочитали...Чудно неко писмо. Каже, ја сам добро, поправио сам се
и све слушам, па су ми одобрили посјету.
– Камен ти у дом, он је полудио! Која би сила наћерала Мира да овако пише
к’о мало дијете – забрину се мајка.
Уђосмо дубоко у ноћ, сви мртвим сном спавају, само мајка себи попушта
хаљину. Мјесечина је као бијели дан, а она још отворила врата од „босанца“ да
боље види, а неће да пали свијетло, да дјецу не би пробудила. Сан ми не долази
на очи, ко зна кроз какву сам катаклизму прошао и то све у једном дану. Мајка
се свлачи, хоће да легне. Стаде насред собе, заузе некако значајан став, подриже
десну руку у скупљена три прста и стави на чело. Гледам је, гледам њену огром
ну сјенку на зиду. Шта ли оно ради, никад то нијесам прије видио.
– Ај, помози, велики Боже, ако те иђе има. Ај, помози, Свети Василије
Острошки, слава ти и милос’. И Свети Саво, што си с неба сиш’о, да сиро
тињу поможеш и научиш...