„Босанац“ се разгоре као да је полудио па жировнице испадају на резу и
свјетлост још више испуни собу.
– И сви свеци једини живи, свети Аранђеле, помозите да ми мога Мирчету
врнеш међу своју дјецу... – још мајка ређа, помера руку доље– горе, лије
во– десном, па понавља три пута.
То сам први пут видио и нијесам знао да се то она крсти. У дубини своје
душе тачно сам знао да ће се ово обистинити. Да бих био сигуран, никада више
нијесам заспао док нијесам сачекао да се она прекрсти. Никада је више нијесам
оставио саму, желио сам да са њом заједно прођем кроз ово, и све тако док се
отац није вратио из затвора. Никада то мајци нијесам казао, јер сам се плашио
да нешто не покварим. Не умијем вам испричати каква је вјечност била тих не
колико дана када је требало да пођемо за Билећу.
Коначно се смјестисмо у хотел и ту чекамо превоз.
– Нећемо се пребачивати без грдила – вели стрина Мага. И она ће с нама.
Добила одобрење, али мора без дјеце, да посјети стрика Која (Вукосава).
Очито, за њега је ствар много строжија.
– Даако Никола наш нађе нешто. – рече мајка.
Ја сав у грчу, плашим се, десиће се нешто, нећу отићи. Кад, ево га ујак Ни
кола. Развукао осмијех, нико љепшег није имао. Сунце грије од његове појаве.
– Само да попијемо пиће, сад ће Шћепан, возач комбината „Вукман Круш-
чић“, ћера нешто за Билећу – вели он.
Питају ме хоћу ли колач или кракер, ја показујем на криглу што је Никола
за себе наручио. Нуде ми свашта, али мајка не да пиво. Не помажу силе, хоћу
само криглу.
Смије се Никола колико може:
– Он ће на мене да личи, Бог те маз’о, да му се донесе кригла.
Тако ти ја, у десетој години, попих прву криглу пива и преспавах пут до Билеће.
Како је протекао мој први сусрте с оцем, стварно се не смијем уканити, страх
ме је да вам причам. Можда неки други пут, кад скупим храбрости и снаге.