СВАШТА НАМ СЕ ДЕШАВАЛО
ДОК су информбироовци робијали, људи из власти су њиховим фами
лијама приређивали толико гадости, проткане садизмом и људском
прљавштином, да човјеков ум то не може да смисли.
Прво су пробали да преваре, препадну и наговоре породице да се њих од
рекну. Када би они тамо на Голом отоку примили такво писмо, падали су у теш
ку депресију, а неки су извршили самоубиство.
Удбовци пробају свашта, па да љубаве са њиховим женама, сестрама и кће
рима. Није ми познато да се из таквих „љубави “ десио макар један брак. Нарав
но, она би остајале обркане, а то је био први циљ. Постала је пракса да од ђака
праве понављаче. Лакше их је одмах ту зауставити, него послије, кад заврше ви
соке школе.
Најгоре је ипак било што су успијевали да заврбују по неког члана фа
милије да шпијунира сопствене родитеље. Није то њима била тешко извести.
Испирају му мозак годинама, кажу да је отац издао Тита и Партију, дају као на
граду малу службу и тако редом...Ко зна колика је коме била граница издржљи
вости? У околностима свакаквих притисака, лако је било погријешити.
Дођу људи из затвора, а неки од њих оду други пут ( „двомоторци“), па чак
и трећи пут. Питају се људи како је то могуће, кад ни с ким нијесу „дијелова-
ли“. Миро се плаши, покушава да нам на то укаже. Вели, нема горег човјека на
свијету од шпијуна.
– Ми партизани, на крају, кад су нам такви послужили, готово све смо по
били. Удбовци још мало неће ни једнога таквога оставити.
Срећом његов страх је био потпуно неоправдан. Како мајка ни у сну није
хтјела да га се одрекне, они навалише на зета и сестру. Био је Бранко и силан
човјек и партијски добро поткован. Запријете му: или ћеш оставити ћерку Ми
рову или службу, па чувај говеда по Прошћењу...
Богоми, Бранко одлучан, али ко зна да ли би из те борбе изашао као побјед
ник да му Жика није помогао на крају.
Добро га је поткупио секретар Среског комитета. У међувремену се вра
ти Миро из затвора, па им је важније њега ломити. Никад нам нико није могао
доћи кући а да у Грабине, шуму поред куће, нијесу били бар по двојица шпију
на. Ја сам их гледао као дијете. Ноћу се попну на јабуку да би с ње видјели кога
има у кући, а јабука је била засађена под самим прозором.
У таквом тешком психичком и економском стању дешавале су нам се раз
не ствари.
Једном дођоше отац и мајка кући. Били негдје на сахрани, а кућа пуна људи.
– Ми дошли, Миро, да просимо, да нам даш ђевојку.
– Немам ја кћер за удају, она се удала има двије године.
– Кажу, имаш ти још једну, праву љепотицу и мјерну ђевојку.
– Она има само шеснајест година, а ти Милораде четрдесет – опет ће отац.