– Па да је питамо по обичају – они не одустају.
Брко оде у собу да је доведе. Искористи прилику да је пита:
– Да ти, Мацо, нијеси узела паре или се обећала? Немој да ме омрчиш мр
чом– мрчним. Само ти мени кажи, лећеће од њих ноћас перушине.
Маца слага: – Не ја, ја их још нијесам виђела.
Зову је да дођу и питају хоће ли да се уда. Ковиљка ни пет ни шест, одмах
рече: – Ја, богоми, ‘оћу!
Миро стао, гледа, лице му позелење. Чуди се чуду. Код оволико јада и не
маштине овакву ђевојку, а уствари још дијете, да да човјеку мало млађем од
њега.– Шта ово шћери уради од мене? Кад те уврбоваше? ’Ајд дабогда никад
среће немала! Сад сви м’рш напоље!
Тако ти пријатељи ни чаше ракије, ни свирећи ни прдећи, излећеше из куће.
Наравно, тај брак није могао да успије и трајао је само годину дана. Миро је
сазнао да јој тамо свашта раде, ваљда рачунајући да повратак у род нема. Под
маза пиштољ и наручи ауто. Кад је дошао код пријатеља, добро му се „обрадо
ваше “. Није сједао. С ногу нареди Маци да се спреми:
– Све што су ти дали остави, и прстен са руке.
Буквално је отео, нико ни да зуце.
Ето, кроз пакао живота кроз који је пролазио, морао је да решава и такве
ствари.
Ни ми млађи нијесмо остали „јалови“, и нас су пратили дан– ноћ. Сјећам се
једног јутра звони телефон.
– Тражи те брат – каже ми дечко, конобар из „Три липе“.
– Који брат? – питам
– Не знам, тако се представио.
– Како изгледа?
– Висок, кошчат, мало преплануо, као Џемс Дин.
Дођем у кафану за пет минута. Све позната лица, само једног не познајем,
а одговара опису.
– То си ти, буразеру. Све о теби знам, само да ти се представим. Ја сам Сло
бо Крстајић.
– О, и ја о теби знам много више. Син Вељка Крстајића, мајора, носиоца
„Споменице 1941“.
Касније ће бити један од посљедњих који су изашли са Голог отока.
Шта све може знати млади школован човјек, а васпитава га Вељко Кр
стајић, не мора се посебно истицати. Ми смо генерација која је послије рата до
бијала најљепше име које асоцира на слободу. Наши очеви су били на високим
положајима, службовали у Пљевљима, ћерали се са Божом и Шипчићем, ухва
тили злогласног Јосифа Бабића, оптуженог за преко 500 убистава, од којих је
признао 270. Онда су их за награду преселили на Голи оток.
Пијемо по неку, причамо о свему, највише о нашим очевима и њиховим му
кама.– Има ли овдје шпијуна као свуд? – пита Слобо.
– Мислим да су сад овдје у дефанзиви – рекох.
– Не бих се у то кладио – вели.