Договорисмо се. Промијенићемо кафану, идемо да ручамо у градску. Тамо
у једном реду сви из ДПС– а, у другом сви из Народне странке. Сви ме зову,
својатају ме, би да ме прикуче. Ми сједнемо између њих. На врата бану мој ком
шија Момчило, био и он на Голом отоку. Креће к нама, а ја му гласно кажем: –
Момо, ајде овамо, у овом реду су информбировци. Знам и тако да смо већ до
бро примијећени.
Он се примаче и шапће ми:
– Или си стварно будала која ништа не зна, или си и ти шпијун и провока
тор? Не знаш ти шта се све преко ноћи може десити. Мислиш ли ти да ће
икада престати да нас прате?
Окрену се љут на мене и оде.
То искористише њих двојица и сједоше до нас. Устадох, одох до кухиње, то
боже да видим шта има да се једе. Нема ништа да ваља. Идемо на друго мјесто,
хоћу њих да се отарасим, а нећу Слобу да причам.
Дођемо у „Тару“, таман нам сервирају кољенице, кад они стижу. Опет су нас
пронашли. Мени се учини да их Слобо тек сад примјети, али тако није било.
Имао је он за такве изражен осећај, бољи него ја. Наручише нам пиће, прође
мало стиже друго, па треће.
Да пређемо код вас или ви код нас, предлажу. Видим, он им студира сваки
покрет. Пређоше, упознаше се.
– Шта ти је био Павић?
– Ђед – поносно ће Шоко.
– Тешка штета. Твој ђед је био Лењинов лични пријатељ. На Првом конгер
су сјеђели су један поред другог. Имам ту слику кући, увеличану. Друго
ви из Октобарске револуције. Ја сам се поносио њим, само зато што је из
Црне Горе, иако ми није род. А ти, ето те, опасан шпијун.
Наста мучна атмосфера. Он се зацрвење, поче да се зноји. Таман некако из
гладисмо ову ситуацију, кад Моко поче да прича:
– Синоћ на Биоградском језеру улазим у кафану, кад полеће човјек к мени.
Погледај ко је, кад оно Јосиф Маловић, те ти ми у бијела грла.
– Јосиф Маловић? – видно узбуђен рече Слобо.
– Их, стари смо ми пријатељи – хвали се Моко.
– Можеш Јосифа само да пољубиш у дупе, под условом да ти он дозволи.
Знам ја тебе много боље него што ти мислиш. То код мене не пали.
Он ко мало дијете кад се усере, а прави се да није. Само заласи. Укапирао
је с ким има посла.
– Ти ми буразеру кажеш да су шпијуни у дефанзиви, а они се у међувремену
појачавају. Дижимо се! Ови су „твоји“ опаснији од „мојих“! Води ме на жељез
ничку станицу и да ме испратиш на теретни воз, дако ме ту не нађу – реше Сло
бо Крстајић.
Ипак га зауставим, хоћу сјутра да му покажем Гротуљу. Послије Гротуље,
одосмо у Бистрицу. Још нам пиће није стигло, кад сједоше поред нас људи из
СУП– а. Има их десеторо, ко бива нешто славе. Кад мало попише, начелник као
узгред вели:
– До шездесет седме године смо пратили информбировце, а после нијесмо.