– Која је ово година, начелниче? – питам. – Нешто си се забројао готово
двадесет година, јер колико јуче си послао неке за нама. Поново си их ак
тивирао.
Он поче да се брани. Овај му разговор ни мало није пријао.
– Можда је начелник у праву, збори Слобо. – Пошто су информбировци го
тово изумрли, онда сте се ви ових последњих година пребацили на њи
хове фамилије.
Скочи од стола, па завика:
– Овога пута ме дефинитивно стављај на теретни, видиш да се од њих ниђе
не можемо сакрити.
Тако прође моје упознавање са мојим имењаком и буразером. Ето шта нам
се све дешавало, а шта ће се још мени десити, не знам.
Слобу Крстајићу више неће, јер његов живот није могао да поднесе овакве
радње. Одавно није међу живима.
Међутим, Шоко и Моко, иако би по годинама нама били очеви, и дан да
нас „шљакају“. Само што они, и неки други „опасни“, мисле да се за њих не зна.
Много су се преварили. Посебно они што су ко бива били ухапшени, па ро
бијали, али тамо стизали нијесу. На Голи, Гргур, Угљан, ни у Билећу, Котор и
Цетиње – баш ниђе. Нема их у „Трену“, један и два, Злослуту, ни у Музеју жи
вих људи. Нигдје их нијесу срели Милинко Стојановић, Драгослав Јовановић,
Ђоко Мирашевић. Чудно, нијесу их упознали Мишо Павићевић и Веселин Бу
латовић, управници Отока и наших лелека.
Свакако јесу у „Гранду“, као случајно, с Јовом Капом, јесу и по другим ју
гословенским хотелским пансионима. Тамо гдје су имали семинаре, гдје су сту
диозно учили „пошто су се вратили с робије“, како ће да изигравају мученике, да би се што више приближили нашим породицама, како ништа не би остало
неиспитано!
Како је вријеме одмицало, видио сам да су у оној држави све опослили, ама
све до данашњег дана. Само би у оваквом друштву такав људски талог, који је
додирнуо само дно, могао и сад да има исте привилегије.
Док ово пишем и размишљам, мука ми и данас пође са желуца, хвата ме не
виђени страх. Шта би ми се десило да су успјели у својој намјери? Тај догађај би
ми сигурно измијенио читав живот.
Већ тада сам сигурно био један од најјачих електроинсталатера, можда и у
три општине. Полиција ми даде да поставим електричну инсталацију у стани
ци милиције и да направим громобран. Електроинжењер који прима инстала
ције не може да се начуди како сам добро обавио посао. Предложи да ме при
ме на одржавање станица милиције у Мојковцу, Колашину и Бијелом Пољу. „О
томе се може разговарати“, узврати начелник. Зачудих се, много су се профи
нили та два– три мјесеца док сам радио, а посебно безбедњак. Много ме чашћа
вају, а пара никад више нијесам зарадио.
Тог дана кад ме исплатише, попи се доста и они не пропустише прилику да
ми понуде „сарадњу“.
– Ти Слобо нећеш да нам помогнеш, а ми бисмо теби све учинили.